Suočavanje sa ljutitim detetom jedan je od najtežih trenutaka roditeljskog posla. Takvi trenuci izazivaju lavinu različitih emocija – od iscrpljenosti do “kidanja” živaca.

Vrlo često roditelj i dete nađu se usred borbe tvrdoglavosti i snage volje, u kojoj često roditelj “pobeđuje” argumentom “jer sam tako rekao”. Kasnije se taj isti roditelj nađe u nedoumici kakav je ustvari roditelj, izmoren osećajem krivice, srama i nesposobnosti. Mnogi od nas od detinjstva su učeni kako nemaju pravo biti ljuti, da je ljutnja loš osećaj i da je naša krivica ako se razljutimo. Ovakva, pogrešna uverenja, usađivana u nas od detinjstva, uzrokuju da se još teže nosimo sa ljutnjom svoje dece.

Prvi korak ka boljem snalaženju u detetovoj ljutnji je zaboravljanje svega što smo naučili o ljutnji do sada i usvajanje nečeg sasvim novog. Naučite dete kako je osećaj ljutnje prirodan, da je u redu naljutiti se. Nakon toga, zadatak vam je naučiti kako upravljati ljutnjom i sprovoditi je u uspešne ili barem prihvatljive reakcije.

I roditelji i odgajatelji (i učitelji) trebaju imati na umu kako, kao i u svetu odraslih, i u
dečijem svetu postoji mnogo situacija i događaja koji decu ljute i uznemiravaju, a njihove ljutite reakcije su normalne. Odrasli su dužni dozvoliti deci da prožive sve svoje osećaje i nauče ih kako ih prihvatljivo usmeriti.

Deca reaguju ljutnjom jer se osećaju bespomoćno.

Da biste razumeli zašto neko dete reaguje burnije od vršnjaka, potrebno je uložiti truda i vremena. Što je izazvalo burnu reakciju? Važno je razumeti kako je ljutnja kod odraslih najčešće reakcija na frustraciju. Kod dece, čini se kako je ljutnja izvedena emocija – može biti izazvana osećajem poniženosti, usamljenosti, izolacije, straha ili povređenosti.Deca često na ove emocije reaguju ljutnjom jer se osećaju bespomoćno u pokušaju razumevanja situacije i bespomoćno u želji da je promene. U nekoj meri, njihova je ljutnja reakcija na frustraciju.

Šta znači zabrana batinjanja dece

Zabrana fizičkog kažnjavanja dece, odnosno 'batinjanja', propisana nacrtom dva zakona na kojima se još radi, izaziva burne polemike.

Ukoliko bi se svaki "vaspitni udarac" shvatio kao krivično delo, onda bi većina  porodica imala kriminalca u kući, a deci bi pretilo završavanje u tuđem domu ili domu za nezbrinutu decu, tvrdi  profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.

Olga Cvejić Jančić, profesor porodičnog prava i član Radne grupe za izradu građanskog zakonika kaže, međutim da je zabrana fizičkog kažnjavanja dece predložena jer je u našoj zemlji stepen tolerancije prema nasilju vrlo visok. Neki roditelji čak ne smatraju da povređuju dostojanstvo deteta time što ga tuku ili verbalno vređaju.

I dok ona kaže da ne vidi nijedan argument da fizičko nasilje ide u prilog dobrobiti deteta, psihoterapeut Zoran Milivojević tvrdi da su batine sastavni deo vaspitanja. "Ja se ne zalažem za to da fizičko kažnjavanje bude jedini način vaspitanja, ali ne smete oduzeti roditelju mogućnost da upotrebi fizičku kaznu ako je to jedino efikasno rešenje u nekoj situaciji", navodi Milivojević.Izričita zabrana batinanja dece, bez  propisanih sankcija, predviđena Nacrtom zakona o pravima deteta, kao i Prednacrtom Građanskog zakonika Srbije.

Laži su odličane za izmicanje pred neugodnim razgovorima: na primer, kada svoje dete upitate da li je opralo zube, bacilo smeće, pospremilo igračke… Deca, zaista, ponekad lažu i nehotično. Kada ih uhvatite ‘s prstima u pekmezu’, ona nemaju ni vremena razmisliti o laganju pa laž ‘sama od sebe’, gotovo instinktivno, ‘iskoči kroz usta’.
Često puta će vaši najmlađi lagati kako bi zadobili odobravanje i ljubav ljudi koji ih okružuju. Laž je u tom slučaju samo pogrešno sredstvo brzog i jednostavnog impresioniranja okoline.

Zašto deca lažu?
Negde oko treće godine detetovog života pojavljuje se laganje. Dete ne shvata šta je to laganje. Ono izgovaranje neistine ne shvata kao nešto loše sve dok mu to ne objasnimo.
Deca pribegavaju laganju u strahu od kazne. Krivicu prebacuju na drugoga kako bi sebe spasili od kazne i time se „izvukli“, a ipak su napravili šta su hteli.
Laganje se jako često javlja kod fizički zlostavljane dece. Deca, da bi se izvukla od fizičkog kažnjavanja, lažu i time iskrivljuju istinu koja bi ih mogla stajati batina.

Definicija laži: Laži su svesni pogrešni iskazi kojima se postiče određeni cilj. Dete nije svesno laži. Za dete je laž samo blago krivljenje istine kako bi izbeglo kaznu. Velik je problem kad laž uzme maha u ranom dečijem dobu pa kad dete shvati da sa lažima može manipulisati okolinom.

Stoga maloj deci, kojoj treba stvarati karakter, treba pomoći da lakše pređu preko laži kao odbrambene reakcije, jer ona sama nisu sposobna savladati se bez pomoći odraslih.

Najslađe su one umiljavajuće laži kojima dete pokušava manipulisati roditeljima da bi došlo do svog cilja. Dete laže da bi iskrivilo istinu, time vas zaintrigiralo na razgovor i u tom razgovoru vam se jako dopalo. To su prvi začeci laži, kada dete pribegava neistini u svesnoj nameri da se nekome dopadne.

Različiti motivi za laž
Na veliku žalost, dete najčešće laže iz straha i da bi se prikazalo u što boljem izdanju. Deca iz porodica gde je fizičko kažnjavanje svakodnevica, jako puno lažu. U suštini, ona retko kad govore istinu. Istina je za njih vrlo bolna, boje se istine jer im ona donosi batine. Sklonost deteta da laže razvija se i nadograđuje svakim danom ako mi ohrabrujemo dete u njegovoj laži. Prihvatimo li detetovo laganje kao nešto simpatično i “deo odrastanja”, odgajamo dete u laži. Ako dete ohrabrimo da govori istinu, a roditelji je prihvate ma koliko ona bila neugodna, otvara se put za odgajanje istinoljublja kod dece.

Kad su glumicu Andželiku Hjuston upitali o njenom ocu Džonu, ona je izjavila: "Sećam se kako sam sedela pored njegovih nogu i gledala k njemu, daleko uvis. Bio je visok 188 cm, imao je jak glas i neodoljivo privlačnu pojavu. Glas mu je bio predivan i tako zvonak. Bio je za mene naprosto veći i bolji od bilo koga na svetu."

Ova izjava pokazuje da su očevi deci posebno važni. Bez obzira da li će otac, spolja gledano, da postane uspešan ili ne, on je uvek "veliki" čovek svom detetu i "veći i bolji od bilo koga na svetu".

Otac je detetu mešavina junaka, vodiča, mentora, zaštitnika, učitelja i prijatelja. Njegova uloga je da voli, disciplinuje, predaje materijalno i moralno nasleđe, i snažno utiče na oblikovanje detetovog pogleda na svet. "Jedan otac vredi više od stotinu učitelja", zapisao je britanski pesnik Džordž Herbert.

Muškarci danas sve više prepoznaju svoju ključnu ulogu u porodici i pozitivno odgovaraju izazovima roditeljstva. Sve više muškaraca oseća duboku glad za uspostavljanjem smislenog odnosa sa svojom decom. Evo nekoliko načina negovanja suptilnog umeća dobrog očinstva.

Shvati važnost očinstva!
Iako su mnoga psihološka istraživanja bila posvećena ispitivanju majčinog uticaja, nova istraživanja otkrivaju kako pozitivna i aktivna očeva uključenost doprinosi boljoj društvenoj prilagođenosti dece, podstiče njihov zdraviji polni razvoj i omogućuje im veći intelektualni rast. "Sve što znamo pokazuje kako uključenost muškaraca u podizanje dece uzrokuje porast koeficijenta detetove inteligencije već u uzrastu od šest ili sedam godina", tvrdi pedijatar T. Beri Brazelton. On naglašava kako očevom uključenošću raste verovatnoća da će dete "imati razvijen smisao za humor, razviti bolju unutrašnju osetljivost i biti motivisanije za učenje". S druge strane, očevo emotivno udaljavanje može imati dubok negativni uticaj. Luiza Silverstajn, s Njujorškog univerziteta, kaže: "Istraživanja jasno pokazuju direktnu povezanost očeve odsutnosti s višim nivoom agresivnog ponašanja kod sinova, preranom polnom aktivnošću kod kćeri, i naglašenijim stereotipima polnih uloga kod dece oba pola".

LJUBAV je dar, koji poklanjamo drugima, dar, koji primamo od drugih. Da bismo darivali nekoga ljubavlju potrebno je da najpre volimo sebe. Samo osoba koja voli sebe, sa svim  manama i vrlinama, može voleti drugu osobu koja, takođe, ima vrline i mane. Za ljubav je potrebno dvoje, bilo da je reč o partnerskoj ili nekoj drugoj vrsti ljubavi.

Ali, često se susrećemo sa paradoksalnom idejom (zabludom), koja opstaje decenijama, pa i vekovima: nema ljubavi bez ljubomore. Ipak, nije tako. Ljubav nastaje, razvija se i daje pozitivne produkte (ponašanje, izgled, komunikaciju, rad....), dok ljubomora ima daleko veći broj negativnih posledica. Jedina zajednička tačka jeste da je i za ljubav i za ljubomoru potrebno dvoje.

POLJULJANO SAMOPOUZDANJE
U osnovi ljubomore je strah. Svaki strah daje drugačiji oblik  ljubomore, intenzitet straha daje intenzitet ljubomore i čini je konstruktivnom ili destruktivnom. Strah može proizvesti opsesije i patološku ljubomoru. Zdrava, konstruktivna ljubomora bi bila posledica brige, ali ne i straha. Koliko je moguće da jedna osoba ostane samo u stanju brige i da ta briga ne dostigne nivo straha, toliko je moguće i da ljubomora bude konstuktivna i poželjna, a da ne postane destruktivna i patološka.  Strah je posledica procene stepena frustiracije neke situacije, sama procena je posledica stepena samopouzdanja i samoprihvatanja, kao i procene sopstvenih mogućnosti da se prihvate izmenjene životne okolnosti.

Ljubomora se javlja nezavisno od pola, uzrasta, kulture, obrazovanja,... Otuda postoje razlike u ispoljavanju ljubomore. Žene lakše pokazuju ljubomoru nego muškarci. Sklonije su da odreaguju u momentu pojave „sumnjivih signala“ i da to otvoreno iskažu. Deca u mlađem uzrastu otvorenije pokazuju ljubomoru nego starija deca i odrasli.

Najčešći znaci ljubomore su: bes, tuga, agresija, povlačenje, konflikti, ali i preterani i neadekvatni znaci pažnje, koji mogu ići i do stavljanja druge osobe i njenih potrebe ispred samog sebe. Ljubomorna osoba doživljava niz promena, koje su manje ili više vidljive: ostavlja utisak zabrinute osobe, koja je često loše volje ili uznemirena ulogom „detektiva“, postaje razdražljiva u socijalnoj komunikaciji, manje tolerantna prema partneru, ali i ljudima iz svog okruženja, zapostavlja ranija interesovanja i smanjuje kvalitet svog života.