Ne pitajte: "Hoćeš li da..." već jednostavno uradite ono što je potrebno.

Lako se stiče navika da se malom detetu obraćate pitanjima: "Hoćeš li sad da ručaš?" "Hoćemo li da se oblačimo?" "Hoćeš li da te mama stavi na nošu da piškiš?" Drugi često pristup je: "Vreme je da izađemo napolje, jel' važi?"

Nevolja je u tome što prirodan odgovor deteta, naročito između prve i treće godine, glasi, "ne". Tada jadan roditelj mora da ubeđuje dete da popusti i uradi nešto što se svakako mora uraditi.Ovakve rasprave su samo bespotrebno trošenje reči. Bolje je ne nuditi izbor. Kad je vreme ručku, odvedite ili odnesite dete do stola, ne prestajući da s njim ćaskate o onome o što mu je i maločas bilo na umu. Kad po njegovom ponašanju vidite da mu se piški, odvedite ga u kupatilo ili mu donesite nošu. Počnite da ga svlačite i ne pominjući zašto to radite. Možda vam se čini da ovakav savet može da isprepada dete i tako ga naterate da vam se bez pogovora pokorava, naravno to nije vaš cilj. Kad god prekidate dete u nekoj njegovoj zabavi, bolje je da to uradite taktično.

Mi, roditelji, ne bi trebalo da upoređujemo svoje dete sa drugom decom, čak ni polazeći iz najboljih pobuda. Vaš mališan bi trebalo da uvek bude svestan da je on za vas najvoljenije, jedinstveno, neponovljivo biće i da njegova mama nema mnogo veze sa tuđom decom, bili oni dobri ili loši. „To je očigledno! To se podrazumeva!“ – reći će mnoge mame. Ne, za dete to uopšte nije očigledno!

Stalna upoređivanja sa drugom decom, naročito na njihovu štetu, podrivaju samouverenost deta, kao u njegovu veru u vaša osećanja. Zamislite samo kako biste se vi osećali kada bi vam vaš suprug stalno isticao kao primer ženu vašeg komšije, a šef – savesnijeg radnika!

Često se desi da ne shvatamo postupke svoje dece. Kako to razmišljaju dečica od četiri i pet godina i zašto se ponekad ne razumemo?
Deca misle na drugačiji način nego odrasli. Zbog toga ne možemo reći da je dete čovek u malom. Način na koji ono pristupa i tumači svet koji ga okružuje razlikuje se od toga kako istom tom svetu mi odrasli pristupamo.
Razlike potiču pre svega od toga što dete nije u stanju tako jasno da odvoji ono što je deo mašte od onoga što je stvarnost.
Upravo zbog toga se svaki roditelj suočava sa detetovim strahom od veštica i gusara. U tim situacijama teško je detetu objasniti da nema razloga da se plaši, jer ti likovi nisu stvarni. Obično je magična rečenica koja smanjuje detetov strah: "Ma to je samo kao bajagi, zato nema razloga da se plašiš."

Plava jabuka
Nekada izgleda kao da dete ne zanima to kako stvari oko njega zaista izgledaju. Ako vaše dete najviše voli plavu boju, sasvim je moguće da će jabuku koju nacrta obojiti u plavo.
Na vaše pitanje zašto je to uradilo, dobićete za njega sasvim valjan odgovor: "Pa ja najviše volim plavu boju". Takođe vam se može desiti da vaš mališan poželi da dobije za rođendan duha iz Aladinove lampe ili isto onako ružičasto kuče kao ono koje je viudeo u crtanom filmu.
Osim ovih specifičnosti, detetu ovog uzrasta najčešće je teško da u situacijama kada nama nešto nije jasno shvati šta to odrasle buni kada njemu sve izgleda savršeno razumljivo. Tako možemo na često naše "Zašto?" dobiti iz detetove perspektive sasvim jasan odgovor: "Zato". Naime, deci nije jasno da su želje i interesovanja drugih često različiti od njihovih. Pa na primer, deca nemaju potrebu da objasne svoj crtež i ako nama može biti teško da razumemo da li je na crtežu nacrtana mama ili vaspitačica.
Specifičnost na tom uzrastu je i to da deca ne mogu jasno da odvoje subjektivne pojave od objektivnih.
Mališani često smatraju da se snovi nalaze u prostoriji i da ih, dok oni sanjaju i drugi mogu videti.

Period je kada naša deca provode svaki slobodan trenutak u igri na dečijem igralištu ili vozeći bicikl ili rolere. Naš je zadatak da im obezbedimo sigurnost pri tome. Čak i najsavremeniji kompleksi za dečju igru u kojima je, reklo bi se, promišljeno do najsitnijih detalja, nose sa sobom pretnju od povreda, naročito ako su predviđeni za stariji uzrast.

Ljuljaj me, mama

U Americi, gde se vode statistike, više od 200.000 dece godišnje se povredi na igralištima. Oko 75 % ovih povreda su rezultati padova. Kod dece do šest godina postoji najveći rizik od povrede glave od udarca ljuljaške u pokretu.
Zato roditelji treba odmalena da uče decu da ne prilaze suviše blizu ljuljaški u pokretu, već da na bezbednoj udaljenosti sačekaju svoj red za ljuljanje.
Takođe, ukoliko imaju izbora, treba ići u parkić za decu na travnatoj ili gumiranoj površini, a izbegavati on igrališta na betonu.

Ni penjalice nisu bez rizika. Osim pada sa njih, potencijalna opasnost su i delovi odeće poput raznih učkura, pantljika oko kapuljača, zimi i šalovi, velike jakne, u koje se dete može upetljati. Zato ovakvu odeću i ne treba oblačiti detetu kad pođe na igralište.

Kada vaše dete obično izaziva u vama roditeljsku bes?

• Kada mu je soba neuredna, a stvari razbacane po kući
• Kada napravi nered u kupatilu
• Kad ne radi domaće zadatke
• Kad predugo razgovara telefonom
• Kad preglasno sluša muziku
• Kad se neprimereno obuče
• Kada ne želi jesti
• Kad se svađa sa bratom i sestrom
• Kad je drsko
• Kad viče na vas
• Kad odbija pranje zuba ili kupanje
• Kad neće ujutro ustati
• Kad je neposlušno
• Kad je neodgovorno
• Kad je nezainteresirano za ono što mu govorite

Šta tada radite? Jeste li zadovoljni načinom na koji to rešavate?
"PRVA POMOĆ"
Ako Vas je obuzeo bes i ako vam je potrebna "prva pomoć", razmislite o sledećem:
- Kada se ne kontrolišite, bes brzo raste. Čim osetimo prve znakove besa, pokušajmo ga ublažiti. To možemo postići ako obratimo pažnju na disanje, jer je ono neposredno povezano s osećanjima: npr., možemo nekoliko puta duboko udahnuti i izbaciti vazduh iz pluća, zamišljajući kako s izdahom izlazi i sav bes. Možemo, zatim, brojati do 10 ili 20 pre nego odlučimo reagovati.
- Ako je bes kontrolisan, kratkog daha i usmeren na ponašanje, a ne na osobu, biće privremen i brzo će proći. Potrebno je razgovarati sa osobom koja vas je naljutila i da jasno kažete šta vam smeta u njenom ponašanju.
- Nikada nemojte  koristiti  batine kao rešenje. Batine su izraz roditeljske nemoći i nedostatka kontrole, a sram koji će dete osetiti jeste odgovor na bespomoćnost i gubitak dostojanstva.
- Za dete je veoma bolno kad ga ponižavate ružnim nazivima (tupavče, budalo, kozo i sl.). Setite se da takve reči imaju moć negativne sugestije koja je u besu upućena velikom snagom.
- Za zajednički život potrebno je opraštanje. Nije lako stvarno oprostiti. Pravi oproštaj je proces tokom kojeg moramo dobro razumeti šta se dogodilo i zbog čega smo se loše osećali, a moramo znati i kako obnoviti bliskost. Oproštaj nije ignorisanje vlastitog besa ili povređenosti.
- Govorite samo ono što mislite ako želite da i vaše dete tako postupa.