Često nam se dešava da kada nemamo snage, ideje za aktivnosti i kada nam je potreban mir, pritisnuti nedaćama možda čak i nesvesno ili linijom manjeg otpora pribegavamo prepuštanju dece televiziji,kompjuteru... Olako i bez kontrole prepuštamo decu malom ekranu jer imamo dobar izgovor – znamo da je tu, pored nas.

Roditeljstvo nije lako. Pre svih, roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. Od odraslih zavisi kako će deci biti organizovan dan a i kako će i u kojoj meri da koriste televizor, kompjuter, igrice... Odrasli i ostali odgovorni za dečji razvoj i rast ne razmišljaju uvek kakvi se sadržaji plasiraju deci (agresivni crtani filmovi, skaradne i napadne reklame, tragične vesti,zastrašujući snimci, neprimerene igrice).  Deca izložena ovakvim uticajima identifikuju se sa junacima, imitiraju ponašanje,  neprimereni govor... Izrazitim i intenzivnim povećanjem zvučnih i svetlosnih efekata, brzine dešavanja  deca često ni ne stignu do suštine priče i razumevanja poruke. Kako doći do suštine priče, kako izvući poruku, kako učiti na tuđim primerima, kako organizovati vreme a i naći pravu meru?

Bitno je kvalitetno bavljenje decom što podrazumeva zajedničko gledanje TV emisija i diskutovanje o viđenom. Kada smo zajedno ispred TV ekrana možemo da otkrijemo i šta i kako dete nešto razume a i da probudimo i podstaknemo nova interesovanja za pojedine teme npr. o dalekim predelima, davnim istorijskim periodima, kako izgledaju neki eksperimenti, kako se radi u podmornici, rudniku... Zbog svih pozitivnih i negativnih strana druženja sa televizorom, kompjuterom pravi je izazov za roditelje a i odrasle iz detetovog okruženja, kako odrediti pravu meru, odnosno koliko mališanima dozirati TV program kao i druženje sa računarima.

Istraživanja pokazuju da radoznalost koja je posebno izražena tokom detinjstva pomaže razvoj saznajnog mehanizama mozga. Previše televizije, ekrana, igračaka na baterije ili drugih spravica može prekinuti ovaj izuzetno bitan razvoj. Posledice su usporen proces maštovitog pristupa rešavanju problema i nedostatak kreativnog razmišljanja, u čemu su  deca inače izuzetno dobra!

Nikada ne smemo zaboraviti da su bebe, mala deca i malo veća deca biološki predisponirani da uče iz sveta koji ih okružuje i da za njih i običan osušeni list može biti fascinirajući!!! Treba poštovati ovakav detinji način razumevanja sveta i ne treba  previše razmišljati o tome šta detetu kupiti da bi ono postalo pametno. Ne samo da naši mališani uče SVE VREME, već svako od njih ima svoj jedinstven način na koji to čini. Učenje možemo nazivati razvijanjem sopstvenog,  jedinstvenog, plana koji mi ne možemo videti! Bilo bi mnogo lakše kada bi sva deca imala isti plan, a sigurno je da bi i naš obrazovni sistem voleo da je tako. Međutim, svako dete je jedinstveno i različito, a činjenica da će svako dete istraživati i otkrivati svet različito, u sopstvenom ritmu, jeste ključ razumevanja zdravog rasta i razvoja deteta.

Da bi se razvio saznajni mehanizam,  malom detetu treba omogućiti ( isto kao i starijoj deci, i adolescentima), da slobodno pokreće stvari oko sebe i prilagoditi igru njegovoj izuzetnoj mašti. Zato su kartonske kutije, krpe, plastične posude, drvene kocke, ali naravno i lutke, medvedići, vozići, bageri, autići, čak i kućni ljubimci, veoma zanimljive igračke za decu. Stvari od kojih mozak otupljuje su virtuelni svetovi, igračke koje funkcionišu samo na jedan način, sprave koje zahtevaju stalnu kontrolu prstima. Interakcija između deteta i prirodnog sveta razvija čula i primarnu vezu između deteta i prirode. Deca se unose u što više čulnih istraživanja. Mada, mi bismo bili sretniji kada bi oni preskočili slikanje kakom! To nije važno za njih samo zbog toga da bi razumeli razliku između tekstura ili osećaja toplote. Jedno nedavno sprovedeno istraživanje ukazuje na snažnu vezu između čulnog i motoričkog razvoja i mišljenja. To znači da postoji veza između motoričkog korteksa i delova frontalnog režnja zaduženog za rezonovanje – pokret stimuliše kreativnost. To znači da ako kao dete samo sedite ispred TV-a, postoje velike šanse da nećete postići svoj pun potencijal kao odrasla osoba. Igranje u pesku je i dalje najbolje za decu!

Moderаn svet u kome dаnаs živimo prepun je novih stvаri. Ekspаnzijа znаnjа i mnoštvo novih nаčinа koje možemo primeniti u rаdu zаhtevаju od svih nаs dа držimo korаk sа vremenom i dа budemo u dobroj formi. Međutim, to, nаžаlost, nismo. Sve je veći broj telefonskih pozivа i elektronske pošte koju dobijаm od roditeljа i nаstаvnikа koji su veomа zаbrinuti zа decu i аdolescente koji, suočeni sа pritiskom koji nаmeće moderаn nаčin životа, teško izlаze nа krаj sа njim. Sve to vodi jednom zаključku – dа bi svi trebаlo dа budemo veomа zаbrinuti. Kаko istrаživаnjа i stаtistikа pokаzuju, zdrаvlje nаših mlаdih je sve lošije. Ono što nаjviše zаbrinjаvа jeste činjenicа dа sve veći broj mlаdih pаti od depresije, emocionаlne nestаbilnosti, nekog vidа mentаlnog oboljenjа, gojаznosti ili smаnjenih obrаzovnih i socijаlnih sposobnosti. Dаnаšnjа decа se ozbiljno bore!

Mnogi pritisci i poteškoće dаnаšnjice ne mogu se uočiti nа prvi pogled. Ono što sа jedne strаne može biti korisno, sа druge može dа nаprаvi štetu. Tаkvi su, nа primer, televizijа, mobilni telefoni, internet i mp3 plejeri. Biti u mogućnosti dа priuštimo svojoj deci ono što mi nismo mogli dа imаmo trebаlo bi dа bude dobrа stvаr. Nаžаlost, novаc i mаterijаlno bogаtstvo mogu stvoriti više poteškoćа u rаzvijаnju rezilijentnosti kod detetа nego što to mogu stvoriti finаnsijske teškoće i nemаštinа. Sаmo iskustvo štednje i čuvаnjа novcа zа nešto, ili iščekivаnje nečegа što silno želimo, mnogo je prijаtnije i lepše. Sposobnost odlаgаnjа zаdovoljstvа smаtrа se ključnim kvаlitetom emocionаlno zrele osobe. Pripаdnici generаcije „Y" imаju trenutni pristup kreditnim kаrticаmа i svim iskušenjimа kojа idu uz njih, čаk i pre nego što što postаnu potpuno zreli i svesni mogućih posledicа svojih postupаkа. To predstаvljа ono što nаzivаmo emocionаlnom inteligencijom. Sаdа znаmo, više nego ikаdа rаnije, o tome kаko se ljudski mozаk rаzvijа i rаste, а to dovodi do implikаcijа koje su veomа vаžne zа roditelje i roditeljstvo.

Štа je rezilijentnost?
Rezilijentnost se opisuje kаo sposobnost pojedincа dа uspešno uprаvljа svojim životom i dа se lаko prilаgodi promenаmа i stresnim situаcijаmа pronаlаzeći zdrаve i konstruktivne nаčine njihovog rešаvаnjа. Jednostаvnije rečeno, to je nаše umeće opstаnkа, nаšа sposobnost dа se povrаtimo nаkon nekog trаumаtičnog i teškog dogаđаjа i ponovo budemo srećni i uspešni, i dа sve što nаm se dogаđа – od lepih i prijаtnih do veomа teških situаcijа – posmаtrаmo i pаmtimo kаo korisno, životno iskustvo. Mlаdim ljudimа je uvek bio potrebаn efikаsаn nаčin nа koji bi se suočili sа poteškoćаmа, аli moderаn svet dаnаs imа više poteškoćа nego ikаdа rаnije, i čini se dа mlаdi ljudi dаnаs mnogo teže izlаze nа krаj sа nepovoljnim okolnostimа nego rаnije generаcije.

Igra je odvajkada sastavni deo dečjeg života.Kroz igru deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti. Zbog toga je igra odavno predmet naučnih istraživanja. Postoje različiti psihološki, pedagoški, sociološki, antropološki, etnološki pristupi dečjoj igri i razvijene su različite teorije.

I  U Rečniku SANU igra je definisana kao aktivnost, kretanje, radnja ljudi, najčešće dece, čiji je cilj zabava, razonoda, udovoljavanje spontanim željama. Igra je odvajkada sastavni deo dečjeg života. Kroz igru deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti. Zbog toga je igra odavno predmet naučnih istraživanja. Postoje različiti psihološki, pedagoški, sociološki, antropološki, etnološki pristupi dečjoj igri i razvijene su različite teorije. Teorijski koncepti Vigotskog, Pijažea, Smita, Elkonjina, koji su se bavili psihologijom dečje igre, tretiraju dečju igru kao aktivnost sa naglašenim kognitivnim, edukativnim, komunikacijsko-simboličkim vrednostima, dopunjenim i funkcijom fizičkog razvoja. Sociolozi, psiholozi i pedagozi poslednjih decenija XX i početkom XXI veka veliku pažnju posvećuju karakteristikama i značaju dečje igre, pa se na osnovu različitih gledišta razvijaju i različite savremene teorije. Najnovija teorija sugeriše da je igra jedan od najvažnijih faktora neophodnih za uspešno funkcionisanje ljudskog društva. U ovom radu prvenstveno ćemo se osvrnuti na fenomen igre sa jezičkog stanovišta i sagledati igru nekada i sada kroz leksiku i terminološka određenja. Pre toga, nemoguće je ne sagledati igru kroz sve aspekte njenog ispoljavanja u dečjem svetu.

Upoznavanje budućeg učenika sa ciljevima i zadacima školskog rada

Pre nego što se dete nađe u školskoj klupi, potrebno ga je pripremiti i upoznati sa ciljevima i zadacima škole i rada koji je u njoj zastupljen. Školu detetu treba prikazati realno, tj. onakvom kakva ona zaista jeste. Tu nisu potrebna ni preterana ulepšavanja niti zastrašivanja. Kroz razgovor sa roditeljima dete treba da shvati školu kao nešto lepo i veliko, kao ustanovu u kojoj će da usvoji mnogo korisnih znanja, u kojoj će da upozna i stekne svoje buduće prijatelje. Upoznavanje deteta sa ciljevima i zadacima škole i rada osnovni je preduslov da se kod budućeg učenika razvija potreba za radom, da se razvijaju različiti motivi, interesovanja i navike, bez kojih se ne može ni zamisliti njegovo napredovanje.

Primeri i pokazivanje

U razvijanju radnih navika kod mlađih učenika najveću ulogu ima primer odraslih. Značaj primera se povećava ukoliko on dolazi od onih koje dete voli. To su prvenstveno roditelji, a kasnije i nastavnici. Dakle, živi primeri okoline najjače deluju na formiranje radnih navika deteta, što je najznačajnije za prve mesece njegovog školskog života.

Polaskom u prvi razred osnovne škole, dete stiče izvesne radne obaveze sa kojima njegova ličnost biva aktivirana. Pokazivanjem kako treba pisati i čitati, nastavnik kod svojih učenika razvija određene radne operacije koje oni treba da usvoje. Tako se na času stvara radna atmosfera, u kojoj nastavnik pokazuje i tumači, a učenici usvajaju određeno znanje. Praktični primeri i pokazivanje odraslih podstiču i motivišu učenika da i on sam pristupi određenom radu: napiše i nauči slova, nacrta kuću, pospremi svoj radni sto i knjige i sl. Marljivost i rad starije braće i sestara takođe razvija interesiranje učenika za rad i ljubav prema radu.

Osećate li koji put u razgovoru sa detetom kao da govorite različitim jezicima? Jeste li razmišljali angažovati prevodioca? Takva situacija može biti izuzetno frustrirajuća i obeshrabrujuća kako za roditelje tako i za decu. Želite li uspešno komunicirati sa svojom decom,  naučite njihov emocionalni jezik.

Zamislimo da dete u sebi nosi rezervoar emocija. Kao što automobil pokreće gorivo, tako i deca trebaju gorivo iz svojih emocionalnih rezervoara.

Za sadržaj rezervoara su odgovorni roditelji. Dakle, roditelji pune i prazne rezervoara, svesno ili nesvesno, a pune ga bezuslovnom ljubavlju. Bezuslovna ljubav je potpuna ljubav kojom dete prihvatamo i potvrđujemo onakvim kakvo jeste, a ne zbog onoga što radi.

Ukoliko je detetov rezervoar pun, dete se oseća voljeno i zadovoljno, ali u slučaju da je rezervoar prazan, dete će to pokazati svojim neprimerenim ponašanjem. Glavnina lošeg ponašanja kod dece podstaknuta je čežnjom za ispunjenjem emocionalnog rezervoara.

Ako deca osećaju da ih roditelji iskreno i bezuslvno vole, lakše ih je odgajati i usmeravati na svim poljima života.

Emocionalni rezervoar deteta je potrebno održavati stalno punim kako bi se dete razvilo u odgovornu i zrelu odraslu osobu.

Mnogo roditelja se često upita je li njihovo dete – usamljeno dete. Često pate jer i njihovo dete pati, jer vrlo često od deteta čuju izjave poput  "Mama, deca se na odmoru ne žele igrati sa mnom" ili "Tata, zašto mene uvek izaberu zadnjeg za neku igru?".

Čovek je po svojoj prirodi društveno biće, a usamljenost i izolacija najteže padaju baš deci školskog doba.

Većina dece u svojem razvoju prolazi kroz faze u kojima se "muče" sa uspostavljanjem prijateljstava, ili kroz učenje veština pregovaranja svojih različitosti u održavanju tih prijateljstava. Te česte, razvojno uslovne "muke" često ne zahtevaju zabrinutost.
Ono što deci u takvoj fazi treba je razgovor i podrška u njihovim poduhvatima prijateljstva. Iako takva dečja iskustva ne ukazuju nužno na činjenicu da je dete usamljeno, u nekim slučajevima, ukoliko se na to ne obrati dovoljno pažnje, može predstavljati početak detetovog puta prema usamljenosti.

Usamljena deca nisu jednostavno – sama, već su odvojena od onoga što je od vitalne važnosti za njihovrast i razvoj kao ljudske jedinke. Njihova usamljenost ih odvaja od tri važna područja: povezanosti sa odraslim osobama (roditeljima, rodbinom, učiteljima ...), povezanosti sa svojim vršnjacima, povezanosti sa značajnim aktivnostima. Kada se to poveže s detetovom (ne)sposobnosti za izražavanje svoje unutaršnje frustracije i bola, dete počinje osećati da ga niko ne razume ili primećuje, oseća se bespomoćno, kao da nigde ne pripada. Razvijaju se osećaji usamljenosti, bezvrednosti, besmisla i nesigurnosti u svet koji ga okružuje, što sve može predstavljati i početak razvoja simptoma depresije.