Nežnost od rođenja

Kod pristupa detetu trebalo bi da se upamti da dete nije odrastao čovek u malome, ono na svoj specifičan način doživljava svet i reaguje na pojave oko sebe. Dete gleda svet svojim očima, a ne očima odraslog čoveka. Ako se to ne zna ili ne prihvata, nastaju nesporazumi ili konfliktne situacije, s posledicama u odraslom dobu.

Nosilac seksualnog vaspitanja do školskog doba prvenstveno je roditelj; njemu je dopuna vrtić, a u školskom dobu - škola. Prva saznanja dete stiče proučavanjem svoje okoline, doma i roditelja. Odnos između oca i majke jedna je od bitnih početnih stepenica izgradnje sopstvenih modela i načela ponašanja. Poremećaj tih odnosa jedan je od bitnih uzroka seksualnih konflikata kasnije u odraslom dobu.

Osećanja i emotivne vrednosti najtrajnije se fiksiraju u porodici - u utočištu svoga doma. Na roditeljima je prvo mesto u formiranju ličnosti. Ali, uticaj roditelja često je nedovoljan ili je konzervativan. Hoće li deca na kraju svog razvojnog puta postati zdravi, samostalni i u okruženju odrasli pojedinci, potpuno zavisi od njihovog početnog razvoja. Vaspitanje počinje u porodici; vaspitno delovanje porodice je najdelotvornije u procesu razvoja predškolskog deteta. Ako su moralni kriterijumi i pogledi porodice dobri, prihvatiće ih i dete, a ako su loši - i njih će prihvatiti. Malo dete posmatra, prihvata i imitira međusobne odnose roditelja i drugih članova porodice. Posle se tom delovanju pridružuju i drugi uticaji, uticaj vrtića, a kasnije škole i društva.
Razvoj deteta povezan je sa imitiranjem; treba za sve pružiti lični primer. Dete mora da vidi prirodne i ljudske odnose i među roditeljima, i u vrtiću, treba mu pružiti i omogućiti prijatnu ljubav, pozitivnu klimu u porodici, ali i u vrtiću.

Ljudi su podeljeni na dva različita pola: oni se zato uzajamno privlače i nagonski teže jedan drugome, a u isto vreme su jedan drugome strani. Zato je uvek potrebno uzajamno prilagođavanje polova. Porodica treba da odgaja u detetu osećaj za druge ljude, prilagodljivost, ali, nažalost, može odgajati i odbojnost, netrepeljivost, nesposobnost za emotivno predavanje sebe drugom čoveku.

Humani odnos između polova ne pretpostavlja jednakost među polovima, jer je postojanje različitih polova biološka i konstitucijska činjenica. Humani odnos između polova zahteva ravnopravan odnos među njima, poštovanje tih razlika, a ne iskorišćavanje u smislu potčinjavanja jednog pola drugome.
Seksualno sretni i zadovoljni roditelji su najbolji preduslov za normalan razvoj seksualnosti kod deteta. Ko se u detinjstvu nije zagrejao roditeljskom ljubavlju, u životu često ima različite emotivne probleme i ne zna da usreći druge ljude. U najranijem detinjstvu majka je najvažniji vaspitač. Deca bez majčine nežnosti, u kasnijem životu teško uspostavljaju socijalne kontakte, slabijeg su morala, nesigurna. Otac ima sve važniju ulogu već od kraja prve godine, kad se smanjuje prvobitno uska biološka veza s majkom. Lik oca od tada ima važnu ulogu u razvoju polnih uloga i identifikacije. Nevešt stav roditelja i vaspitača, pretnje, kazne i manjkava seksualna obuka, mogu dovesti do konflikata. Buduća seksualnost sadašnjeg deteta postaće animalna a ne humana, ako su roditeljski odnosi ograničeni na genitalnost i razmnožavanje, ako nisu oplemenjeni etičkim, psihološkim i društvenim aspektima odnosa među polovima.

Dečja, a ne seksualna igra
U očima odraslog čoveka, kod dece se nailazi na znakove seksualnosti - na "seksualne igre". Razvoj dečje seksualnosti može se pratiti poznavajući te znakove. Većina roditelja o njima ne zna ništa, ili skoro ništa, ili ih pogrešno tumači. Zato bi trebalo sistematski obrazovati odrasle na tom području. Roditelji su zbog "seksualnih igara", ili drugih oblika seksualnih manifestacija, često zabrinuti, traže tumačenje tog problema i savet lekara. Dete negde oko svoje 3. godine zna, osim svog imena, i svoj pol. Dete rano pokazuje interes za svoje genitalne organe, otkriva prijatnost njihovog diranja, zanima se za začeće i porođaj, otkriva razliku polova. Dete oseća uzbuđenje pri stavljanju čepića, ili novorođenče pri čvrstom povijanju.

Roditelji pogrešno proglašavaju "masturbacijom" dečje držanje polnog organa, sisanje šake, mokrenje, puštanje stolice, češanje grudi, grickanje noktiju, ljuljanje.Dete doživljava pojedinosti takvih "polnih doživljaja" u simboličnom obliku, u igri ili u snu, zbog genitalnog razvojnog ograničenja koje je odraz njegove telesne nezrelosti. Igre "mame i tate", erekciju dečaka, uzbuđenje devojčice pri dodiru genitalnih organa - deca ne povezuju sa seksualnosti.

Razlike između dece različitog pola, u većini osobina, su toliko male da se najčešće mogu zanemariti. Razlike među decom različitog pola nisu urođene, već su stečene, naučene. To sticanje, ili tipično muških ili tipično ženskih osobina i obeležja ličnosti, odvija se u skladu sa dominantnim stereotipnim predrasudama, roditeljskim i socijalnim, te seksualnoj ulozi - muškoj ili ženskoj. Prema takvim zastarelim i neadekvatnim stereotipima, konvencijama, deca zastranjuju od prirodnog razvoja pa usvajaju različite polne uloge u porodici. Novorođenče uopšte ne oseća seksualnost. Ali, u 2. godini dečacima se tolerše agresivnost, sloboda, pokretljivost, a devojčice se već podstiču da budu mirnije, poslušnije, da se ne ljute, ne tuku.
U 3. godini još se više usvajaju različita ponašanja među polovima.
Od 4. do 7. godine stečena neprirodna vladanja se već fiksiraju. Za razliku od dece u selima, u gradu je već od ranog detinjstva podsticano odvojeno igranje po polnim grupama, npr. dečaci s biciklom, devojčice s lutkom; dečaci ne smeju da plaču, devojčice se uveravaju da su slabije.

Priložena šema (koju je sastavio A. GESELL, SAD)  je šema psihoseksualnog razvoja deteta. Ona je pomoć pri orijentaciji o prirodnom psihoseksualnom razvoju deteta i pruža uvid u izražajne oblike tog razvoja. Ona nije strog model, ona je podložna individualnim razlikama - ako je tako posmatraju, ona je korisna roditeljima. Sadrži i znakove psihoseksualnog razvoja od rođenja do isključivo 7. godine života.

Roditelji su uzor

Ni roditelji ni vaspitači ne raspolažu dovoljnim znanjem o seksualnom vaspitanju i o seksualnom razvoju dece. Detetu u prvim godinama života potrebni su mnogi pojedinačni dodiri s bliskim i dragim osobama, njihova nežnost i pružanje osećaja sigurnosti. Lomljenje dečje volje kažnjavanjem u fazi prkosa i otpora, u toku 3. godine, sasvim je pogrešno, osim izuzetaka važnih po život i zdravlje, npr. oprez pri saobraćaju, održavanje čistoće itd. U predškolskom periodu treba podnositi, za to vreme svojstvenu, nečistoću i nemir.
Uzor i primer skladnih porodičnih odnosa su prvi uslov pozitivnog vaspitanja: smiren i harmoničan porodični život, jednaka raspodela dužnosti i obaveza između oca i majke, uzajamna obzirnost i pomoć, toplina i ljubav između roditelja, njihovo međusobno poštovanje. Humani odnos između osoba različitog pola treba da potvrđuje životna stvarnost u porodici i vrtiću: zajedničko učenje i igre, izleti, priredbe, igranje, šetnje, prijateljstvo između dečaka i devojčica.

Pomoćna, podupiruća i inicijativna pomoć je ona iz predškolske ustanove: olakšavanje rada i vaspitanja majci, igre (lopta) i rad (serviranje obroka) koje zajednički obavljaju dečaci i devojčice. Vaspitačica mora podsticati i decu i roditelje na zajedničke igre dece raznih polova jer, nažalost, roditelji obično biraju različite igre po polu dece. U kući deca veoma često vide podelu poslova na “mamine” i “tatine”; po njihovim riječima, "tata u kući ništa ne radi", dakle zapažaju tradicionalnu polnu podelu poslova. Muški roditelj ne sme se naglašavati kao važniji i značajniji, sposobniji i autoritativniji, a žena kao domaćica. Sve radove i sva zabavljanja roditelji moraju da obavljaju zajedno, u istoj meri, pred decom i s njima.

Dete suočeno isključivo sa genitalnim polnim životom roditelja, bez prateće emotivne seksualnosti, razvija se u seksualnog invalida, poput svojih roditelja. U budućnosti deca će biti seksualno istraumirana ako su svedoci raznih primitivnih seksualnih scena, ili egzibicionističkih napada, ili prizorima ljubomore.
Roditelji se moraju prirodno ponašati prema raznim predškolskim "polnim igrama", "polnim pitanjima" i "polnim radoznalostima", bilo o sopstvenom telu, bilo o drugoj deci istog ili drugog pola. Deca su istraživački radoznala, žele sve da znaju, sve da čuju, sve da objasne; pitanja "što" i "zašto" dobar su znak. "Seksualne igre" pacijenta i doktora, praćene diranjem, igre "mame i tate", s pitanjima o trudnoći i porođaju, igre "nege svog deteta" - ne treba prekidati jer prekidanje takvih bezazlenih igara stvara kasniju nesigurnost. Treba otvoreno odgovarati na sva pitanja, ne uplitati se u dečje igre, pričama i bajkama podsticati na razmišljanja, ističući dobre primere.
U porodici i u dečjem vrtiću treba podržati zajedničke igre u kojima se ne prave veštačke razlike između dečaka i devojčica. Time se usađuje osećaj za jednakost u pravima polova. Treba usaditi i ljubav prema životinjama i biljkama, biti njihov zaštitnik, da se prihvati da su sva živa bića ranjiva i da im treba briga i naklonost drugih. I devojčice se moraju osamostaliti u svom društvenom životu izvan porodice. Roditelji moraju podsticati kontrolisano dečje međusobno posećivanje izvan kuće, zajedničke igre, gledanje televizije, zajednički rad u kući, šetnje i izlete, posećivanje pozorišta - roditelja s decom.
Da se detetu usade određene navike, ne treba mu govoriti kako se to radi, nego se to pred njim radi, kao uzor i primer: ne treba govoriti kako prati ruke i zube, kako držati red među igračkama, nego treba sve to pred detetom raditi.

Direktno učenje o polu, o polnom činu i životu, počinje isključivo tek u školskom dobu.

Prim. dr. Ivica Ružička
Izvor: www.zzjzpgz.hr/nzl/