Nagonska aktivnost kod beba

Mali pas koji je sakrio kost zakopavši je u vrtu i sutradan je traži, ne kaže sebi:Nagonska aktivnost „Sad  ću potražim svoju kost.“ On se povinuje nagonu koji se rađa iz izvesne mentalne predstave.

Osmomesečna beba koja doziva svoju majku ne kaže sebi: „Zovem mamu da mi pravi društvo.“ Ona se povinuje nagonu koji bez sumnje proističe iz osećanja zadovoljstva vezanog za mentalnu predstavu o majci (termin nagon koristi se ovde u svom svakodnevnom, a ne u psihoanalitičkom smislu).

Dete od 18 meseci koje se baca na zemlju vrišteći, ako mu majka u radnji oduzme iz ruku igračku koju je uzelo iz rafa, ne kaže sebi: „Sad ću da se razbesnim, ovo će mami biti neugodno, pa će mi možda kupiti igračku.“  Ono to ne kaže, ali njegovo ponašanje ima baš ovo značenje.

Odrasli često, gotovo uvek, tumače ponašanje deteta kao namerno ispoljavanje volje, koje ga navodi da izrazi svoje prirodne potrebe (glad, želju za snom), ili neusklađenog i „kapricioznog“ stava. Oni očekuju da dete, čim progovori, jasno iskaže svoje svoje potrebe i svoje želje. Međutim, treba sačekati da prođe vreme da bi dete bilo u stanju da to iskaže rečima – uostalom, da li smo uvek sposobni za to i kao odrasli? Ali, oblici ponašanja, kao što su plač ili vrištanje, još na početku života imaju ovu funkciju: oni imaju značenje vezano za želje i potrebe, a cilj je postići da se one shvate i protumače. Mada prihvataju vrednost  značaja vrištanja i plača, roditeljima je često teško da shvate da sami oblici ponašanja male dece imaju određen smisao. Ovo je prvi stupanj i izuzetno važan stupanj.

Drugi se odnosi na način aktivnosti deteta. Nagonskoj aktivnosti koja proističe iz njegovih utisaka. Njegovi nagoni rukovođeni su njegovim mentalnim predstavama i svim odnosima koji su se ustalili u njegovom duhu, počevši od njegovog sasvim novog iskustva. Još od prvog dana života, čak od poslednjih meseci trudnoće, svako iskustvo, svaki kontakt, svaka spoljna stimulacija, ostavljaju trag u mozgu bebe. Stvaraju se veze između različitih iskustava, formiraju se uslovni refleksi, i to veoma rano.

Dvomesečna ili tromesečna beba, koja zatvara oči i malo i malo uzmiče glavom kad čuje glas starijeg, brata od 18 ili 10 meseci, koji ga stalno uznemirava, čini to sasvim spontano.
Onda od osam ili deset meseci, koja počinje da ispoljava radost kad čuje oca kako uveče uvlači ključ u bravu, ne kaže sebi: „Stiže mi tata“, nego je opažanje da on dolazi čini srećnom.

Kasnije, između godinu i po i dve, ona će početi da stiče povratno mišljnje, mišljenje zahvaljujući kome govori sebi i postaje sposobna za razmišljanje i odlučivanje.

Ali, čak i kad dete stekne ovaj način mišljenja, koji mu omogućuje da odlučuje o nekoj akciji, da je izabere u funkciji svesne odluke, ono će i dalje postupati nagonski i takav način delovanja će još dugo upravljati njegovim osnovnim aktivnostima.

Uostalom, trag ovakvog ponašanja može  se naći i kod odraslih: neobuzdan bes, motivisan ili nemotivisan, jednostavan je primer ovakvog ponašanja.

0 komentara:

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.