File lososa s limunovim sokom, sitno seckana salata od organske endivije ili puževi i dagnje koji stižu pravo
sa lokalne pijace, a za desert čokoladni mus ili voće… Ovo nije reklama za restoran, već meni kantine u kojoj se hrane đaci u francuskim osnovnim školama i koji svakog dana za obrok imaju supu, salatu, glavno jelo i desert. Šta jedu deca u školama u Srbiji raspitivale su se Mirjana Pantić i Anka Milošević.
Đaci u Francuskoj pored raznovrsnog menija dobijaju i dvomesečni plan ishrane, a roditeljima se preporučuje šta deci da daju za večeru u tom periodu. Iako ekskluzivni, takvi obroci nisu previše skupi - u nekim školama u malim mestima na jugu Francuske koštaju 170, a u Parizu 340-400 dinara!
U Srbiji ne postoji centralna strategija za ishranu đaka u školama. Mnoge škole nemaju uslova za pripremu hrane, tako da su prinuđene da same traže pekaru koja će đacima isporučivati užinu, koja se po pravilu svodi na peciva, kroasane, sendviče i pice, uz jogurt ili voćni sok.
Užina u beogradskoj Osnovnoj školi “Despot Stefan Lazarević” košta 65 dinara dnevno. Direktorka Sonja Stamenković kaže za Novi magazin da se deci služi kifla s namazom, sendvič, kroasan, puž sa sirom i pica. Uz to imaju jogurt ili neki voćni sok.
“Deca koja posle nastave ostaju u boravku imaju ručak koji se sprema u dogovoru s nutricionistom i koji košta dodatnih 130 dinara dnevno“, objašnjava Stamenković i dodaje kako bi volela da više utiče na razvijanje kulture pravilne ishrane, ali i da roditelji moraju više da se angažuju.
„Nekoliko puta sam organizovala roditeljske sastanke kako bih se dogovorilas roditeljima o ishrani, pa čak imala i predlog da deci ne bude dozvoljeno da za vreme velikog odmora izlaze van školskog dvorišta, u prodavnice u okolini u kojima bi kupovali grickalice, slatkiše… Oni, međutim, to nisu prihvatili, navodeći da se time krše prava dece. S druge strane, decu je sramota da donose užinu od kuće“, kaže Stamenković.
Izdavanje školskih kantina prodavnicama i pekarama postao je trend u Srbiji, a deca u njima mogu kupiti grickalice, slatkiše i gazirane sokove. OŠ “Despot Stefan Lazarević” sa preduzećem koje dostavlja hranu sklopila je dogovor i oni su sada zakupci prostora školske kantine. Neki od proizvoda koji se služe deci za užinu spremaju se u toj kantini.
“Ne prodaju koka-kolu i ostale gazirane sokove, već samo voćne, a u narednom periodu dobiju sertifikat za Hasap standarde“, navodi direktorka Stamenković.
U jednoj osnovnoj školi u Gornjem Milanovcu za Novi magazin su rekli da užina dnevno košta 35 dinara – kifla s namazom, peciva, pice.., ali da većina učenika jede van kantine.
SVAKO PETO DETE U SRBIJI GOJAZNO:
Zbog tradicionalnog, ali pogrešnog mišljenja da je debelo dete zdravo dete, kod mladih se stvaraju loše navike u ishrani koje neminovno vode u gojaznost. Prema statističkim podacima u ovom trenutku se 20 odsto dece vodi kao gojazno, a dve trećine njih ostaje gojazno i u kasnijem životnom dobu. Sve veći broj pekara i prodavnica brze hrane niče pored škola. Deca ne mogu da odole čipsevima, pomfritu, picama, slatkišima...
Hrana koja im je praktično nametnuta jeste hrana u kojoj oni danas najviše uživaju. U jednoj beogradskoj osnovnoj školi na Vračaru bio je pokrenut eksperimentalni program da deci budu dostupni samo integralni proizvodi i zdrava hrana. Otvorena je prodavnica u holu škole, gde su mogli da kupe sendviče od namaza sa sočivom, sojom ili spanaćem, grisini od integralnog brašna, prirodne sokove bez šećera. Škola se, međutim, vratila na klasična peciva, sendviče i pice jer deca nisu bila zainteresovana da se hrane u „zdravoj pekari“.
Dragana Đokić, majka dečaka koji pohađa četvrti razred beogradske OŠ “Kralj Petar Prvi”, kaže da je deci tog uzrasta na raspolaganju kantina gde mogu sami da kupe peciva. Tamo se učenicima prodaje uglavnom nezdrava hrana - pice, sendviči, pogačice i gazirani sokovi. Na sreću, dečaku se poslednji čas završava oko podneva, pa može da ruča kod kuće.
U drugom objektu škole gde su smešteni đaci od prvog do trećeg razreda postoji kantina u kojoj se spremaju kuvana jela.
“Moj sin je, dok je bio u trećem razredu, tamo imao odličnu klopu. Svakog dana je jeo supu, glavno jelo, salatu i kolač. Obično je glavno jelo bilo grašak s mesom, pasulj, riba, kupus... Užinu je donosio od kuće, mada je postojala i mogućnost da užina u školi”, kaže Dragana Đokić, navodeći da je ručak plaćala između 130 i 150 dinara dnevno.
Njen sin je prvi razred završio na Kipru, gde je školovanje besplatno, pa samim tim roditelji ne plaćaju obroke u kantini. Tamo je imao uredan ručak. Vodilo se računa da deca svakog dana za obrok dobiju kuvanu hranu, uz koju idu salata, voće i dezert.
U Norveškoj je praksa takva da država snabdeva škole svežim voćem i povrćem, a ako bi se ovaj princip primenio na Srbiju mesečni troškovi za jednu školu u Beogradu bili bi 400 i 500 hiljada dinara.
S druge strane, ni razvijena Nemačka nema unificiranu praksu, već se ona razlikuje od grada do grada i od pokrajine do pokrajine. U onima koji su privredno razvijeniji i bogatiji u školama postoje kantine u kojima se deci služi kuvana hrana, ali postoji i veliki broj škola u kojima ne postoji nikakva kantina, već se deca hrane ili u prodavnicama i pekarama u blizini ili donose hranu od kuće.
autor: Anka Milošević i Mirjana Pantić
Izvor: www.novimagazin.rs
