Izrastanje u ženu

Svaka kultura pripisuje različite oblike ličnosti ženama i muškarcima. Muškarci treba da budu muževni, žene ženstvene, i suprotnost jedan drugom. Izrastanje u ženu Misli se (uglavnom nesvesno) da je muško i žensko ponašanje urođeno, i da reproduktivna uloga determiniše ličnost.

Žene se tradicionalno smatraju osećajnim, nežnim, osetljivim na potrebe drugih, one su neagresivne i misli se, padaju pod uticaj drugih. Žene se doživljavaju kao osobe koje se lako prilagođavaju na druge, pre nego što njima dominiraju, kao nekompetetivne i skromne. One su pre osećajna bića nego bića koja misle, okrenute unutra, a ne ka spoljašnjim uspesima.

Žene se ne doživljavaju kao snažne, nezavisne, ambiciozne i samopouzdane - svi ovi kvaliteti se povezuju sa ličnošću muškarca. Ovakva slika, ili idealni model žene je veoma raširen, uprkos dokazima o suprotnom, i postao je stereotip prema kojem se procenjuju sve žene.

Toliko mnogo zajedničkog
Studije endokrinologa o efektima hormona na ličnost, pokazuju da muški i ženski hormoni imaju suptilan uticaj na ličnost. Visok nivo testosterona, muškog hormona, povezuje se sa agresivnijim ličnostima, i mogao bi da bude biološka osnova za opštu veću agresivnost muškaraca od žena. S druge strane, ženski hormon estrogen, izgleda ima »feminizirajući uticaj«.

Ipak, ova istraživanja insistiraju na tome, da nivo hormona nije više od osnove za razvoj izvesnih potencijalnih odlika ličnosti, odnosno predstavlja predispoziciju, koja je veoma mnogo pod uticajem sredine u kojoj jedinka raste. Razlike među ženama mogu da budu veće nego razlike izmedu žene i muškarca. Izvesne razlike između muškarca i žene su nesumnjive; one su praktično beznačajne u odnosu na široke mogućnosti otvorene za oba pola.

Da muškarac deluje kao muškarac (grub, nezavistan, pouzdan), a žena kao što zena treba da se ponaša (nežna, topla, prihvatajuća), dugo se mislilo da je nepromenljiva biološka činjenica, stalni izraz najdublje prirode čoveka. To, međutim, nije biološka, već socijalna činjenica. Muževan muškarac i ženstvena žena su proizvodi dugog procesa socijalizacije tog suptilnog edukativnog procesa koji oblikuje novorođenu jedinku u humano, socijalno biće. Ovaj značajan zadatak izvode detetova porodica, prijatelji, vršnjaci i šira zajednica (koja je, danas, zajednica sveta s obzirom na mogućnost komunikacije). Ne samo da se dete razvija kao jedinka, nego se oblikuje tako da se uskladi sa društvom. Ovakva sveobuhvatna edukacija izvodi se na milion raznih načina, noću i danju, u toku niza godina. Ona prodire u svako vlakno koje čini obrazac i teksturu žlvota.

Socijalni proces
Dok se raste u telu žene, jedinka se tretira kao žensko, uvek različito od muškarca. Skoro neprimetno osoba uči šta to znači da se bude žena među ženama i žena među muškarcima. Različito tretiranje muškaraca i žena počinje u detinjstvu. Majke i bolničarke podižu devojčice nežnijim pokretima; ne okreću ih tako brzo i koriste više intoniran glas nego kada govore dečacima. One nežnije dodiruju devojčice.

Sa druge strane, bebe - dečaci se podižu grubljim pokretima i dodiruju manje nežno, ljudi im govore glasnije. Sve ovo je zasnovano na pretpostavci da su dečaci snažniji i da je devojčicama potrebna veća zaštita, pretpostavci koja se prenosi na dete ovim i mnogim drugim, na izgled beznačajnim iskustvima. Ljudi ne reaguju samo na mušku ili žensku bebu - lutku, oni komuniciraju sa potencijalnim muškarcem i ženom, i manja-više nesvesno učestvuju u formiranju detetove buduće ličnosti.

Kako deca odrastaju, njihove seksualne odlike se dalje potkrepljuju. Trčanje, skakanje, penjanje i grube igre su zabava malih dečaka u celom svetu, zabava od koje se devojčice obično odvraćaju da se ne bi povredile ili razvile nepoželjnu grubost. Devojčice se upućuju na kuću i uključivanje u nežnije, tiše igre, često verbalnog tipa. Igranje sa lutkama i mladom decom je univerzalno za njih i obično ih vuče poslovima budućih žena, kao što je pletenje ili kuvanje malih ručkova, na primer. Kasnije u životu, veština ženskih ruku, obraćanje pažnje na sitne detalje aktivnosti i slične crte se smatraju urođenim, a na rani trening se zaboravlja ili se on otpisuje kao „samo igra“.

Devojčicama se obezbeđuje nešto zaštitničkiji odgoj, odnosno, one se, najčešće brižljivije nadgledaju, i provode više vremena sa odraslima, što je verovatno u vezi sa opservacijom da su devojčice „zrelije“ nego dečaci istog uzrasta. Pohvala ove zrelosti je često mera njihove pasivnosti. Dok se izvesna samostalnost i neposlušnost tolerišu kod dečaka kao znak njihove nezavisnosti, kod devojčica se ne voli, da bi se kod njih cenila „senzibilnost“ odnosno, prepuštanje roditeljskim (socijalnim) zahtevima i očekivanjima.

Razumljivo je, ako se ima u vidu ovakav trening, da psiholozi nalaze da devojčice imaju razvijeniju pažnju od dečaka, i da ranije nauče da sede mirno. Do puberteta, njima je, takođe, lakše da se izražavaju rečima nego dečaci. Iako ih dečaci sustignu, devojčice i dalje imaju sklonost da koriste reči više od njih. Dok dečaci češće izražavaju ljutnju na fizički način, devojčice to radije čine rečima. Tako, žene stiču reputaciju neagresivnosti, što, u stvari nije prava istina. One su samo naučile različit način izražavanja - i mogu da budu isto agresivne, samostalne, nezavisne, beskrupulozne i jake kao i muškarci. Efikasnost ovog treninga dece, i njegovog ranog započinjanja, pokazale su studije školske dece u Sjedinjenim Državama. Iako deca Zapada možda postaju ranije socijalizovana zbog uticaja mas-medija, u svim modernim društvima, događaju se slične stvari.

Istraživači su posmatrali tri grupe školske dece, od pet, devet i četrnaest godina, i procenjivali njihove stavove prema ženskim i muškim ulogama u porodici, društvu i njihovim emocionalnim karakteristikama. Deca zaposlenih majki, kao i deca različitih socijalnih slojeva porekla, imala su slične stavove u svim ispitivanim grupama. Čak i pet godina stara deca imala su visoko stereotipne poglede, bez obzira na poreklo.

Devetogodišnjaci su bili najotvoreniji, ali i oni su na isti način shvatali socijalne i emocionalne uloge muškarca i žene, prema važećem socijalnom doživljaju muževnosti i ženstvenosti. Četrnaestogodišnjaci su bili najstereotipniji, verujući da su interpersonalni i emocionalni kvaliteti neophodni ženama a ne i muškarcima. Studija je pokazala do kojeg stepena deca usvajaju socijalne stavove o odgovarajućem ponašanju i aktivnostima polova.

Nekritično prihvatanje ograničenja stereotipova ograničava samo doživljaj dece i verovanja o mogućnostima koje im život pred njima nudi. Ovakvo shvatanje polova se smatra sasvim normalnim i skoro da se zanemaruje. Zaboravlja se da su „ženska“ i „muška“ ličnost, vrsta (neophodne) socijalne igre - konvencije i ograničenja. Međutim, to nisu ograničenja prirode nego društva, kulture, i prema tome, moguće ih je menjati u skladu sa potrebama i društva i jedinke od koje to društvo u krajnjoj liniji zavisi.

autor: Mamaibeba.rs

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba