Online shop

Šta im ne smemo reći

Roditelji žele da vaspitanjem omoguće detetu da usvoji pravila, misli samostalno, bude odgovorno i uspešno i stekne za život poželjne osobine, ali u tom nastojanju mogu da postignu sasvim suprotno.Vaspitanje dece

U čemu roditelji greše?

Roditelji koriguju ponašanje deteta da bi ga naučili koje društvene norme treba da prihvati, dopuštajući mu da neke stvari radi, a neke ne. U tom nastojanju neki mu upućuju pretnje ili ga plaše, govoreći mu kako će prestati da ga vole, ili će ga napustiti, „ubiti od batina", ili „zadaviti". Takve reči dete prihvata kao neprikosnovenu istinu, a ne kao sredstvo za korekciju ponašanja. Kada se takve „istine" usvoje u detinjstvu, kod većine se ne dovode u sumnju ni u odraslom dobu. Na njima se izgrađuju pogrešna uverenja o sebi i drugima.

 

 

Jedna od osnovnih detetovih potreba je da bude prihvaćeno i voljeno. Ukoliko se njegovo ponašanje koriguje rečima: „Ne volim te kada se glupiraš", „Ne volim te kada odustaješ", „Ne volim te kada plačeš" i slično, dete će prema svom načinu razmišljanja smatrati da nije dostojno njihove ljubavi ako ne ispuni sve roditeljske zahteve, da je nesposobno da im udovolji i zbog toga se oseća kao da je manje vredno.

 

 

Dobronamerni roditelji, naravno, ne žele da svojim rečima izazovu kod deteta sumnju u sopstvene sposobnosti, ali to čine i kada se suzdržavaju da ga pohvale, ne reagujući na uspehe koje postigne. Uvereni su da ispravno postupaju, smatraju da je to dobar način kojim će se dete podstaći da bude još uspešnije i ambicioznije. Ne budi ono što jesi

 

 

Ali, šta je sa detetom? Dete koje ne dobija pohvale može zaključiti da je nevoljeno i nevažno i da bi trebalo još više da se trudi da bi roditelji bili zadovoljniji. Kada odraste, ostaje mu navika da radi i više nego što treba, na uštrb sna i slobodnog vremena. Isto tako, kada završi posao, takva osoba će retko sebi dozvoliti da oseti zadovoljstvo sobom i postignutim, jer je zaokupljena stalnim planiranjem novih ciljeva.

 

 

Roditelji često svojim porukama zabranjuju detetu da bude ono što jeste. Razočarani njegovim polom, svesno ili nesvesno mogu da vaspitavaju dete u skladu s polom koji su želeli da ima. Daju im i dvosmislena imena, kao što su Saša, Vanja, Staša, Suki. Na primer, ženskom detetu se često obraćaju sa „sine moj", usmeravaju ga da se bavi muškim sportovima. Ako su dobili dečaka, a želeli su devojčicu, usmeravaju ga na ženske sportove. Neguju stil oblačenja i frizure koje nisu u skladu s polom i razvijaju osobine koje ga ne odlikuju. Tako muško dete može da odraste u „plačljivog", „slabog" muškarca, „mekušca", a devojčica u muškobanjastu damu. Tako podizana deca su u adolescenciji često nesigurna u sebe, jer se pitaju ko su i šta treba da budu - muškarci ili žene. Odluku o pripadnosti najčešće donose u tom dobu i mogu izabrati da im partneri budu osobe istog pola.

 

 

Nesvesno ili iz neznanja roditelji mogu da upućuju i vaspitne poruke kojima se dete sputava da bude dete: „Molim te, ne glupiraj se", „Korisnije bi ti bilo da nešto čitaš, umesto da se igraš", „Ti si moj veliki dečko / devojčica, treba da brineš o bratu jer je on mali" ili „Vidiš da nam je teško, pomozi!". Deca koja prihvate da se ponašaju po želji roditelja, postaju „starmala", preozbiljna za svoj uzrast. Kada misle da ne daju sve od sebe, kod pojedine dece se vremenom može izgraditi i preterano osećanje krivice. Ovakvo dete može da postane preodgovorno, s čestim osećanjem strepnje. Teret tog osećanja deca nisu kadra da podnesu, pa im se zato događa da noću mokre u krevet ili grizu nokte, mucaju, imaju noćne košmare i tikove.

 

 

Loše poruke

Pojedini roditelji mogu svojim primedbama da upućuju poruke koje dete sputavaju da odraste i često se čuju u našim porodicama: „Pusti mene daja to uradim, bolje ću!", „malena" i „malecki", „bebice moja", do pretnji kao što su: „Uživaj dok ne pođeš u školu", ili „Kada odrasteš, videćeš kako je". Ako ih dete prihvati, može da počne da izbegava da radi ono što je primereno njegovom uzrastu. Recimo, da se ne oblači i ne hrani samostalno, da ne odlazi bez pratnje neke druge osobe na mesta gde može, objektivno, da ode i samo.

 

 

Povlađivanje detetu da ne istraje u svojim zadacima i obavezama ima takođe svoju težinu, čije se posledice najpre mogu ispoljiti kada pođe u školu i počne da odbija rad. Nerado i teško ustaje iz kreveta, kasni na časove i ne prihvata samostalno učenje.

 

 

Poruke kojima se detetu govori da ne treba da misli iskazuju se kroz primedbe: „Prestani da mudruješ", „Glupane", „Budalo", „Kretenu" ili „Dok si u mojoj kući biće onako kako ja kažem"! Pod uticajem ovih poruka dete u odraslom dobu može da sumnja u sebe i svoju inteligenciju, često će druge smatrati pametnijim, sumnjaće u svoj uspeh a plašiće se neuspeha i kritike.

 

 

Ako dete poveruje u poruke kojima mu se zabranjuje da živi, kao što su: „Zašto sam te i rodila", „Skloni mi se s očiju", „Ubiću i tebe i sebe", „Crkni, ako nisi sposoban da živiš!", „Da tebe nije bilo ja bih sada pevao!"... i prihvati ih, mrzeće sebe i kada odraste. Prvi signali da su ove loše poruke usvojene, pojavljuju se već u ranoj adolescenciji kao želja za samouništenjem, te otuda korišćenje droge i alkohola, prebrza vožnja i druga ponašanja kojima se ugrožava sopstveni život.

 

 

Kad roditelji preterano obraćaju pažnju na zdravlje svoga deteta, oni projektuju, odnosno „lepe" svoje strahove za dete i uče ga da i ono strahuje za svoje zdravlje. Takve su poruke: „Pazi da se ne razboliš", „Stavi šal prekou sta da ne dobiješ upalu grla", „Razbolećeš se ako se ne obuješ deblje čarape", „Ti nisi normalan!", „Ne idi bos, prehladićeš se!". Osim toga, roditelji koji više ugađaju detetu kada je bolesno nego kad je zdravo, navode ga na zaključak da će više ljubavi dobiti kad se razboli. Kad odraste, može izlaz iz neprijatnih situacija da nalazi bekstvom u bolest. Na primer, izbegavaće rad zbog glavobolje, mučnine, gušobolje. Deca, a ni odrasli, naravno, nisu svesna takvih ponašanja koja su nastala kao posledica „zabrane na zdravlje" i ne treba ih izjednačavati sa manipulativnim ponašanjima kojima se ponekad namerno pribegava.

 

 

Kontrolisana osećanja

Socijalizacijom se dete takođe uči da kontroliše svoja osećanja besa, straha i tuge, i da ih savladava u onim situacijama kada bi ih najradije ispoljilo. Tako se, na primer, dečacima može braniti da osećaju strah i tugu. Kažnjavanje i zabranjivanje ovih osećanja vremenom prelazi u bes, pa će uplašeno ili tužno dete umesto straha naučiti da bude besno. Zbog toga u odraslom dobu bes može snažno da utiče na ponašanje ili na donošenje ispravnog rešenja.

 

 

Tada usled „blokiranog" osećanja straha, umesto razumnog povlačenja iz neke situacije, zbog osećanja besa kreće u napad. Fizički „napad" na druge takođe može da bude uzrok prekomernog osećanja besa zbog potisnutog osećanja straha. Poruke kojima se osnažuju nepoželjna reagovanja su sledeće: „Pravi muškarci nikada ne plaču", „Budi jak", „Ne sklanjaj se nikome s puta"! Ženskoj deci se češće govori: „Nisi lepa kad se ljutiš" ili „Poružnećeš ako plačeš". Ukoliko se devojčice uče da svoja osećanja besa i tuge potiskuju, nastaju depresivne reakcije koje mogu da pređu u pravu depresiju. Suprotan primer su roditelji koji detetu udovoljavaju čim zaplače. Time dete navode na pogrešan zaključak da će suzama i tugom uspeti i od drugih da dobije sve što želi.

 

 

Cilj vaspitanja je da se dete osamostali i da nauči da vlada sobom, da ume da iznalazi rešenja bez pogrešnih uverenja. Zbog toga je važno da roditelji znaju kada i kako da pohvale ili kazne dete, ili ignorišu njegovo ponašanje. U tome je važno, kao što je napomenuto, i način na koji se dete upućuje šta bi trebalo da radi.

 

 

Izvor: Magazin / Aleksandra Jovanović-Mađar, psiholog / autorka knjige „Zašto to radiš"
Preporučejemo vam da posetite http://www.porodicnaedukacija.com/ gde takođe možete i poručiti knjige autora.

 

 

 

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba

  • Bebina prva 1,2,3 knjiga

  • Tuča

  • Vodič za roditelje - od prvih koraka do prvih slova

Slični postovi

Razlike između devojčica i dečaka

Da li deca mogu biti depresivna?

Deca sa neurorizicima

Francuska deca jedu puževe, naša pice i koka-kolu

Da li su deca sa sela zdravija?

Zašto deca lažu

Deca i alkohol

0 komentara:

Ostavi komentar

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.