Ljubav kao temelj razvoja

Uobičajeno je uverenje da je ljubav roditelja prema detetu instinktivna, biološki dana i da se pojavljuje samim njegovim rođenjem.Ljubav majke prema detetu

Očekuje se da roditelj uvek i odmah mora voleti dete, pa ako neka mlada majka ne oseti odmah bezgraničnu ljubav prema tek rođenom detetu, sklona je verovati da nešto sa njom nije u redu.

U stvarnosti, rođenjem deteta počinje proces u kojem se postupno razvija dugotrajna i stabilna emocionalna povezanost između deteta i osobe koja se o njemu najviše brine. Taj proces oblikovanja emocionalne bliskosti, čiji se najvažniji deo događa u prvoj godini života deteta, u svakodnevici nazivamo ljubav majke i deteta. U stručnoj literaturi to je tzv. “emocionalna privrženosti” (eng. Attachment).

Budući da je majka najčešća osoba uz dete u tom najranijem odnosu sa njim, u daljem tekstu govorit ćemo o majci, iako to može biti i otac, baka ili neko drugi ko je najviše uz dete.

Važnost prve godine
Snažna emocionalna privrženost i komunikacija deteta i majke najintenzivnije se razvija u prvoj godini. Smatra se da dete ima potrebu za takvim odnosom koji je evolutivnog porekla i deo je sistema za preživljavanje. Odojče, koje je u svojoj nezrelosti nezaštićeno i bespomoćno, ima više izgleda za preživljavanje ako je zaštićeno blizinom jedne osobe. Odvajanje od te osobe izaziva u detetu snažan strah. Strah od odvajanja prvi se put pojavljuje u dobu od 6 do 8 meseci i najjače je izražen do 18. meseca. Strah je ujedno i pokazatelj da je dete uspostavilo tu važnu emocionalnu bliskost sa jednom osobom. Za dete je važno da je uz njega jedna ista, smirena, stabilna i osetljiva osoba koja će moći odgovoriti na njegove potrebe i pružiti mu sigurnost i ljubav. Ako toga nema, odojče i malo dete slabije će se razvijati, ne samo emotivno, već i intelektualno i fizički. Kasnije će prohodati i progovoriti, biće lošijeg zdravlja. Istraživanja pokazuju da je fizičko zdravlje u detinjstvu i odraslom dobu zavisno od emocionalne sigurnosti koju nam je pružala okolina u prvim godinama života.


Hoće li dete doživeti ljubav i sigurnost, zavisi od različitih okolnosti:
1. Neke se tiču samog deteta, njegovog zdravlja i temperamenta. Lako odgojiva mala deca, sa prirodno dobrim ritmom spavanja i hranjenja, smirena, zadovoljna i zdrava imaju više izgleda za dobru emocionalnu vezu sa majkom. Deca se razlikuju prema:
• plakanju – neka deca često i dugo plaču, dok su druga smirena i retko zaplaču;
• tešenju – neka su deca neutešna, teško ih je smiriti, dok druga brzo reaguju na tešenje;
• sisanju – dojenje je za neku decu najveći užitak od prvog trenutka, dok drugu ne možemo naviknuti na dojenje;
• osetljivosti na stimulaciju – odojče ponekad može biti preosjetljivo na stimulaciju iz okoline (zvuk, svetlost); neka su deca toliko osetljiva i posebna da bi se trebala roditi sa “uputstvom za upotrebu”; takvu odojčad majke intuitivno zaštićuju pa se ponekad čini da su ih razmazile;
• maženju – neka se deca vole maziti, dok druga ne uživaju u tome;
• doživljaju gladi – dok neka deca imaju dobar apetit, druga odbijaju hranu, jedu neredovno, povraćaju i sl.

2. Najvažnija je osetljivost majke za potrebe odojčeta, njenzina senzibilnost, sposobnost da prepozna signale svog deteta, brzo spoznavanje kako ono plače kad je gladno, kad ga boli ili kad želi bliskost.

3. Majčinsko iskustvo veštine negovanja može se naučiti: majka zna šta je detetu u kojem dobu potrebno i šta treba preduzeti u različitim situacijama.

4. Izuzetno su važni međusobni odnosi majke i oca, pa očevi osećaji prema detetu, koji u velikoj meri utiču na kvalitet majčinske uloge. Neka istraživanja pokazuju da je očeva želja za detetom vrlo važna.

5. Odnos majke i deteta zavisi od celokupnog porodičnog konteksta, o tome koliko se majka oseća sigurnom, zbrinutom i zaštićenom u porodici i društvu.

6. Važne su društvene okolnosti u kojima majka i dete žive, pruža li društvo majci osećaj sigurnosti, ima li mogućnost izbora i odlučivanja želi li i može li sigurno i smireno provesti prve godine uz dete ili želi neko drugo rešenje. Iskustvo pokazuje da nikakvi pritisci nisu dobri. Ako je majka u okolnostima koje su joj preteške, ona može imati odbijajuće i agresivne osećaje prema svom detetu. To je jedna od tabu tema. A upravo u toj situaciji majci treba razumijevanje, podrška i pomoć porodice i stručne osobe, osobe kojoj će moći izraziti svoje osećaje i misli bez osude. Tu je presudna uloga oca i šire porodice koja će strpljivo i sa razumevanjem podržavati odnos majke i deteta.

Ljubav i sigurnost koje dete doživljava u najranijem detinjstvu važan su preduslov za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti. U tom najranijem emocionalnom odnosu oblikuju se i osnovne osobine ličnosti, koje se posle teško menjaju. O tim iskustvima znatnim delom zavisi koliko će dete biti sposobno za ljubav kad odraste i kako će doživljavati sebe i svet oko sebe (tzv. bazična slika sveta); hoće li smatrati da je ono dobro i zaslužuje ljubav drugih ljudi ili je ne zaslužuje; je li svet oko njega dobar i spreman pomoći kad je to potrebno. O tim prvim kontaktima sa okolinom velikim delom zavisi koliko će posle, u detinjstvu i odraslom dobu, verovati u sebe i druge ljude i biti sposobno postići u životu ono što želi i šta ga usrećuje.

Ljubav i sigurnost stečeni u prvim godinama uspešna su preventiva kasnijih poremećaja: smetnji u ponašanju, delinkvencije, zavisnosti, nasilja i zlostavljanja i drugih zala modernog doba od kojih strepe roditelji. Razvoj moždanih struktura i način podizanja dece u najranijem dobu telesno su povezani.


Komunikacija sa detetom

Svojom ljubavlju, emocionalnom toplinom, svojim ponašanjem, negovanjem, milovanjem, nežnošću stvarate osećaj sigurnosti kod deteta i gradite njegovo samopoštovanje i veru u sebe, ali i u okolinu i druge ljude.

To je način kako razvijate emocionalnu privrženost – proces u kojem vi i vaše dete zajedno rastete povezani jedno sa drugim. Sigurna emocionalna povezanost sa jednom osobom u prvoj godini života bitna je za izgradnju samopoštovanja. Ništa u životu nije važnije od saznanja da vas vole bezuslovno (“Ja sam dobar, ja vredim i mene vole bez obzira na uspehe i rezultate”).

To vam pomaže da i sami sebe bezuslovno volite, da pohvale i kritike prihvatate na način koji ne menja bitno vaš osećaj o vlastitoj vrednosti. Odojče doživljava ljubav i naklonost u svakom trenutku; hranjenjem, negovanjem, tepanjem, pevušenjem, igranjem, milovanjem, masažom. I zato je izuzetno važno smireno i nežno pristupati detetu kad ga nosimo, hranimo, previjamo, tepamo mu i igramo se sa njim.

Odojče doživljava ljubav i drugim čulima: sluhom i vidom. Ako se nežno pevuši i priča, to mu vrlo godi. Već u prvoj godini sa detetom se možemo igrati. Ako se približimo licem, dete već u prvom mesecu gleda u ljude, u drugom se smeška, u trećem ispušta glasove, sluša, prestaje plakati kad se majka približi.
Modeli privrženosti
Izbegavajuća privrženost kod deteta rezultat je ranih iskustava sa majkom koja ne odgovara na potrebu deteta koje traži njenzinu blizinu pa mu je psihološki nedostupna. Te majke odbacuju detetove potrebe za privrženosti, ne vole prisan, licem u lice kontakt, posebno kada to beba želi. One mogu govoriti o svojoj bebi toplim rečima, biti partner u igri, biti marljive što se tiče hranjenja i spavanja, ali kada dete pokazuje potrebu za fizičkom i emocionalnom bliskošću, to za njih postaje ugrožavajuće (jer su se možda i same osećale odbačenima u detinjstvu). Takva deca pokazuju malo ili nimalo opreznosti pred strancima i postaju uznemirena samo kad ostanu sama.

Pokazuju manjak saradnje, istraživačkog ponašanja i empatije, imaju loše odnose sa vršnjacima, izbegavaju bliske emocionalne veze, smatraju da emocije nisu važne, što je nastalo kao rezultat obdbrambene samozaštićujuće adaptacije na očekivanje odbacivanja od strane majke u stresnim situacijama. Izbegavajuće privrženi odrasli pokazuju strah od intimnosti, nemaju poverenja u ljude, osećaju se nelagodno kad su bliski sa drugima, postaju nervozni i odbijajući ako im se neko previše približi.

Anksiozna privrženost nastaje kao rezultat majčinog ponašanja u kojem ona ponekad odgovori na detetove potrebe za blizinom i bude dostupna, a ponekad nedostupna. Ta deca zbog toga doživljavaju majku (odnosno figuru privrženosti) kao nekonzistentnu i nedoslednu, povremeno podržavajuću, povremeno nepodržavajuću, što dovodi do toga da postaju nesigurna i bojažljiva, a sve odrasle figure doživljavaju kao nepouzdane. Kao posledica, dečje samopouzdanje i samopoštovanje kao i motivacija za istraživanjem okoline, zavisiće od podrške i odobravanju majke. Ta zavisnost od drugih otežava razvoj adekvatnih emocionalnih veza pa dovodi do emocionalne nestabilnosti i osetljivosti na stres. Anksiozno privrženi odrasli lako se zaljubljuju i postaju zavisni od partnera, stalno traže partnerovo odobravanje za svoje postupke te se boje da će biti ostavljeni.

Sigurno privržena deca, koja su u figuri privrženosti imala sigurnu bazu, verovatno će svojim sposobnostima moći udovoljiti i svojim kasnijim razvojnim zadacima, dok će anksiozno i izbegavajuće privržena deca biti manje uspešna u tome. Taj odnos baza je na kojoj se grade svi dalji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose u vezama, u braku, u prijateljstvima. Privrženost između roditelja i dece takođe je baza za kasniji razvoj privrženosti sa vlastitom decom, tako da detetov odnos sa roditeljima snažno utiče i na to kakav će kasnije, kad odraste, biti roditelj.
Većina roditelja ima dobar osećaj za svoje dete, intuitivno oseća šta treba učiniti. Zato, kad ste u dilemi, učinite ono što spontano osećate. Ponekad se morate i žrtvovati (roditelji neke dece i češće), ali ako možete birati, svedite žrtvu na najmanju moguću meru – radije izaberite nešto u čemu uživate: igrajte se ili pevajte, pričajte ili na druge načine komunicirajte sa djetetom, ali komunicirajte jer je to za zdravo odrastanje najvažnije.


Mr.sc. Darko Sambol, prof. psiholog
Izvor: www.zzjzpgz.hr

0 komentara:

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.