Otkako postoji čovek i ljudsko društvo, porodica je uvek bila osnovna radna zajednica u kojoj su se vaspitavala deca. Za neposlušnost ona su kažnjavana, a za dobro izvršavanje obaveza nagrađivana.
Tokom vremena, profil nagrada se menjao i usavršavao, tako da se danas pod pojmom „nagrada“, uglavnom, podrazumeva verbalna (rečima izražena zahvalnost) ili materijalna (u vidu novca ili poklona) kompenzacija – nadoknada za lepo ponašanje, za dobro obavljeni posao ili postignuti rezultat.
Kako bilo, svaka nagrada mora da ima svoj cilj, namenu i opravdanje. Kao vaspitno sredstvo ona uvek treba da proiziđe iz rada i ponašanja deteta i da podstakne njegovu aktivnost. Inače, ako se ona daje kao “mito“, onda gubi svaki vaspitni smisao.
Postavlja se pitanje: da li je svaka nagrada vaspitna? Ne, nije. To zavisi od više okolnosti. Prvo: kad se daje? Da li pre obavljenog posla ili posle njega. Drugo: za koju aktivnost se daje? Jer za izvršavanje svakodnevne kućne obaveze ne treba posebno nagrađivati. Treće: u kom vidu se daje, to jest koji je njen sadržaj i, četvrto, u čemu se ogleda njen efekat.
Nagrada ne sme da bude sama sebi cilj, već sredstvo odobravanja, hrabrenja, priznanja. I ne samo to, onda treba i da obavezuje dete na još veće zalaganje i bolja pregnuća. Drugim rečima, ona ne sme biti olako data. U protivnom, ako se dete navikne na nagrađivanje i za beznačajne stvari, ono se polako „hladi“ prema njoj, postaje ravnodušno i nezainteresovano, jer je ubeđeno da će je dobiti kad god poželi. Takvo nagrađivanje je štetno. Ono ne podstiče, već sputava ličnosti. Ako se nagrada već daje, onda je treba dati posle izvršenja posla, kad je dete zasluži, a ne pre obavljenje radnje. To je ispravno, jer dati mu nešto još nezasluženo, znači navikavati ga na „hleb bez motike“. Obično takvu privilegiju imaju deca jedinčad u porodicama. Ona su bez konkurencije, jer nema druge dece u kući, a pošto su roditelji prema njima po pravilu bolećivi, najčešće podležu dečijim ćudima i njihovim sebičnim ambicijama.
Naime, oni ih prosto zatrpavaju raznim stvarima i igračkama, i pre i posle obavljene dužnosti, ne vodeći dovoljno računa o tome da je korisnije nagraditi ih recimo, igrom, pohvalom itd. Navikavati dete da ima sve, znači svesno ili nesvesno činiti ga nesrećnim. „Najpre će vam ono tražiti štap koji držite, uskoro zatim želeće sat, zatim pticu; ono će hteti da mu date zvezdu koju vidi što sija na nebu, ono će hteti sve što bude videlo; čak da ste bog, kako ćete ga zadovoljiti?“- ističe Ž.Ž. Ruso.
Nagrada kao sredstvo podsticanja ne sme da bude svakodnevna praksa roditelja. Ako se, na primer daje novac da bi dete učilo što bolje, onda je to zabluda, jer dečje želje stalno rastu i ispunjavati ih uvek znači u njemu razvijati još više strast za novcem, a to obično vodi do otuđivanja i moralne deformacije deteta. Drugim rečima, takvo izdašno davanje novca kvari mališana. Pedagoški je, međutim, ispravno da se novac kao nagrada ne daje u svakodnevnom podsticanju.
Ako dete zaista treba i nagraditi novcem, onda njegovu aktivnost moramo pratiti u jednom dužem vremenskom periodu i taj novac treba da ima posebnu namenu, kao što je: kupovina knjiga, kupovina igračaka-konstruktora, zatim kupovina sredstava za zajedničku aktivnost, kao što su: domine, šah i dr. Jednom rečju, nagrada treba da bude razumno data da bi bila vaspitna.
Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba
-
BULLY MF KAPETAN KUKA (PETAR PAN)
-
SET REKETI MINNIE (150045)
-
BARBIE KUĆA IZ SNOVA - LISCIANI 68265