Izražavanje osećaja kod dece

Većina roditelja kaže da bi voleli da im se njihova deca poveravaju i razgovaraju sa njima kad su u krizi, kad su uznemirena ili kad imaju problem. Dečija osećanja Ali često su upravo roditelji ti koji blokiraju komunikaciju koju žele, na način da, na dečju ekspresiju emocija reaguju tako što im daju poruku da nije u redu osećati se tako, ili da ne bi trebali biti uznemireni. Kakava će biti reakcija često zavisi od toga kako se roditelji osećaju u momentu kad im se dete obrati.

Deca ne dobiju podršku koju trebaju kad su roditelji rastreseni, umorni, zaposleni ili pod stresom pa se susreću sa nestrpljivošću, razočarenjem, nervozom, ili ljutnjom umesto da dobiju utehu. A ponekad, i odgovori s najboljom namerom mogu biti u žurbi, sa ciljem da se nađe brzo rešenje a bez da se posluša kako se dete oseća.

Na taj način svojim postupcima roditelji deluju na izražavanje odnosno potiskivanje osećaja kod dece. Neizraženi i potisnuti osećaji ostaju u detetovom telu gde se nagomilavaju i mogu dovesti do smetnji i emocionalnih poremećaja kod dece. Ako roditelji poriču ili kažnjavaju detetovu ljutnju, bes, tugu (“Ne budi prestrašeni zec. Samo devojčice plaču”. “Diži se, nisi toliko strašno pao!”), strah (“Tući ću te dok ne prestaneš da plačeš!”), dete postane toliko oprezno u izražavanju svojih osećaja da nikakve osećaje ne izražava spontano nego najpre proveri na licima svojih roditelja je li taj osećaj ispravan.

Zabrana u iznošenju ovih emocija dovodi do toga da deca ostaju u svom strahu, tuzi, besu, povređenosti i nemaju načina da se oslobode viška energije stvorene tim emocijama (“Ne plačem kad me mama tuče jer onda se ona još više naljuti. Ionako me to previše ne boli. Ne dopuštam nikome da vidi moje suze.”). Budući da retko vide svoje roditelje kako se smeju, vesele i uživaju u životu, ta deca i sama razvijaju stav da život treba podneti, izdržati, a ne uživati u njemu. Takva deca mogu razvijati nisko samopoštovanje ili čak mržnju prema samom sebi, što može voditi u psihosomatske bolesti, depresivnost, zavisnost od narkotika i autodestruktivna ponašanja. Kad odrastu izbegavaju prepoznavanje i priznavanje vlastitih osećaja (“U redu je, nisam tužan.”), ili krive druge što su ih izazvali (“Moj muž je kriv za to!, “I tako niko ne mari za mene.”).

U nekim čak porodicama roditelji nastoje osećati umesto deteta, zaštititi ga od posledica ekspresije njegovih emocija ili uopšte ne obraćaju pažnju na detetove osećaje (“Pojedi čokoladu i zaboravi na to!” ili “Ja ću pozvati tvoju prijateljicu na kolače i reći joj da je nisi htela uvrediti.”). S obzirom na to da su osećaji roditelja i osećaji deteta isprepleteni, dete razvija odgovornost za osećaje roditelja i obavezu da bude uspešno i iskazuje samo pozitivne osećaje kako bi roditelje učinilo sretnima i zadovoljnima. Na taj način dete uči lagati o svojim pravim osećajima, nastoji učiniti sve kako bi udovoljilo roditeljima dok potiskuje svoje prave osećaje, razvija osetljivost za potrebe drugih ljudi, a na štetu svoje samosvesti i zadovoljavanja vlastitih potreba. Uči da njegovi osećaji nisu toliko važni koliko osećaji drugih ljudi pa se i u odraslom dobu brine o drugim ljudima na račun svog sobstvenog rasta i razvoja. Ako ipak roditelji “spašavaju” dete od negativnih osećaja, ono postaje zavisno od drugih u prepoznavanju i definiranju vlastitih osećaja. Takođe postaje bespomoćno i zavisno od drugih u rešavanju vlastitih problema.

Zanemarena deca uče skrivati osećaje straha, povređenosti, tuge, odbačenosti… Uče da ne veruju drugima, da su dovoljna sama sebi pa i u odraslom dobu ne dopuštaju sebi intimnost i bliske emocionalne veze. Važno je da roditelji stvore okolinu u kojoj dete može sigurno i slobodno izraziti svoje osećaje, bez da povredi druge. Deci treba aktivno slušanje, dozvola za zdravu izraženost ljutnje i priznavanje i vrednovanje osećaja.

Postoji barem pet razloga zašto bi roditelji trebali pomoći deci da izraze osećaje na zdrav, nedestruktivan način:

• neizraženi osećaji gomilaju se i mogu na kraju biti izraženi eksplozivno i reaktivno (Jeste li kad videli dete koje je imalo loš dan i odjednom eksplodiralo na najmanju uvredu?)
• nagomilani osećaji mogu biti izraženi kroz telesne simptome poput glavobolja, bola u stomaku i s vremenom postati ozbiljniji
• nagomilani osjećaji (naročito ljutnja) mogu se pretvoriti u destruktivno ili samodestruktivno ponašanje
• droga, alkohol, hrana, nikotin i druge supstance mogu postati vrlo privlačne nekome ko pokušava ništa ne osećati (Puno je lakše ne osećati kad je neko “anesteziran” drogom, alkoholom, nikotinom…)
• ako deca imaju priliku izraziti i proraditi osećaje, osećati i naučiti od vlastitih osećaja, na zdraviji i pozitivniji način se suočavaju sa problemima povezanim sa tim osećajima

“Nagomilani osećaji” odnosi se na osećaje koji su pod površinom, potisnuti ili zabranjeni, kad se ne mogu izraziti, ili nam značajni drugi (najčešće roditelji) njihovo izražavanje obeshrabruju (na način da ih odbijaju, osuđuju, ismejavaju, okrivljuju, kritikiju, umanjuju), ili su odgovor na traumu koja je toliko bolna da je dete ne može svesno pamtiti pa se disocira (disocijacija).

Izvor: www.hrabritelefon.hr

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba