Prilike stvaraju nasilnike

Sećanje na detinjstvo gotovo uvek, obavija bajkovita aura magične sreće i oduševljenja običnim stvarima. Na sreću, loše trenutke uglavnom zaboravimo, osim ako nisu toliko intenzivni da poremete celokupno odrastanje. To ne znači da bolnih trenutaka nije bilo, oni su često vezani za zlostavljanje od strane vršnjaka.

OBLICI ZLOSTAVLJANJA
Zlostavljanje dece od strane drugog deteta ili dece može imati više oblika: fizički, emocionalni, verbalni, seksualni, ili kombinovani. Može uključivati jedno dete koje zlostavlja drugo ili grupu dece koja zlostavljaju jedno dete ili drugu grupu dece.
Na žalost zlostavljanje je veoma raširena pojava. Teško je uopšte proceniti koliko, s obzirom na to da veliki broj dece nikada nikome ne ispriča šta im se događa. Takođe, s obzirom na to da živimo u prilično nasilnom društvu, dečje izrugivanje, gurkanje, ismevanje ili ignorisanje, odrasli retko vide kao nešto više od običnog dečjeg nestašluka.

Deci pak, s obzirom na nasilje koje gledaju i slušaju svaki dan,(od porodičnih svađa do naslovnih strana dnevnih novina ), nasilje u okolini često preraste u uzbudljiv događaj koji, ako nisu žrtve, sa zanimanjem i navijačkim poklicima ohrabruju.
Uprkos ustaljenom mišljenju da je zlostavljač obično dečak, i devojčice i dečaci zlostavljaju. Razlika nije u kvantitetu već u načinima zlostavljanja. Devojčice pretežno maltretiraju verbalnim uvredama, ogovaranjem ili ignorisanjem. Dečaci su nešto grublji, kako u verbalnom zastrašivanju tako i u fizičkim napadima. Iako su neki zlostavljači veći i snažniji od žrtve, zlostavljača ima u svim veličinama i oblicima.
Nekoliko je elemenata potrebno da bi moglo doći do vršnjačkog nasilja. To su: zlostavljač, žrtva, prilika i publika.
Ko su zlostavljači?

To su najčešće deca koja prolaze kroz životne situacije u kojima osećaju da nemaju nikakvu kontrolu nad onim što se događa, kao što je razvod roditelja ili njihova teška bolest. Nekad su to deca deca koja su i sama na neki način zlostavljana. To mogu biti deca koja imaju slabo razvijene socijalne veštine, koja doživljavaju nasilje kao uobičajeni način komunikacije kod kuće, koja ne mogu ispuniti očekivanja porodice ili škole. Oni zlostavljaju drugu decu kako bi se osećali kompetentni, uspešni, da bi imali osećaj kontrole ili sebi dali oduška zbog osećaja bespomoćnosti. Oni smanjuju žrtvu da bi onda pored nje izgledali veliki.

Potencijalne žrtve
-Žrtva, odnosno dete koje je izloženo većem riziku da bude zlostavljano od druge dece, najčešće ima neke od sledećih karakteristika:
Nisko samopoštovanje, nesigurnost, nerazvijene socijalne veštine, osetljivo je, lako se rasplače i uznemiri, ima neku vidljivu različitost (debelo je, nosi naočare, ima klempave uši i sl.), ili ne zna kako se zaštititi i izboriti za sebe. Ovakvo dete će i na najbezazlenije opaske reagovati plačem, povlačenjem, izolovanjem od društva. Plašljivo, tiho i povučeno dete omiljena je meta onih koji vole da svoju snagu demonstriraju nad drugima, bilo fizičku ili psihičku.

Mesta i prilike
Nasilje se ne može dogoditi ako nema za to prilike. Školski hodnici, igrališta i njc-i obično imaju mali ili nikakav nadzor odraslih, što ih čini pogodnim mestom. Zlostavljanje se može nastaviti ili započeti i u nekom drugom okruženju: u kvartu ili u autobusu kojim se dete vozi u školu i kući. Moderna tehnologija nudi mnoge prilike za zloupotrebu šireći tako mogućnosti zlostavljaču da proganja svoju žrtvu gdje god ona bila.

Uloga publike
Zlostavljanje obično uključuje i publiku čija reakcija često može da odigra ključnu ulogu u zlostavljanju. Vrlo često publika reaguje na zlostavljanje smehom i pažnjom, podstičući tako nasilnika i ohrabrujući nasilje. Mnogi se, uprkos tome što se smeju, u sebi osećaju loše i teško im je da gledaju zlostavljanje. Ali, pošto se boje da izađu iz gomile i time rizikuju da i sami postanu žrtva, ćute i igraju ulogu za koju procenjuju da je sigurnija. Postoje i ona hrabra deca koja preuzmu inicijativu i pokažu zlostavljaču da to što radi uopšte nije zabavno. Najbolja prevencija i najmoćnije oružje u borbi protiv zlostavljanja je upravo u tome da publika preuzme kontrolu i spreči zlostavljanje. Jedno hrabro dete je malo, i može snositi posledice, ali grupu hrabre dece zlostavljač ne može zaustaviti. Zlostavljač i žrtva su zarobljeni u zlostavljanju. Žrtva bi htela da promeni situaciju ali ne može. Zlostavljač se može promeniti, ali neće, jer izvlači neku čudnu nagradu iz maltretiranja drugih. Ali publika je stvarno moćna. Kako se postavi publika, tako će se razvijati situacija. Ako publika odluči da zlostavljanje nije "cool", zlostavljač će najvjerojatnije prestati i povući se.
U toj činjenici se krije i najefikasnije oruđe za borbu protiv nasilja u školama i drugim institucjama u kojima deca borave u grupi vršnjaka. Pretpostavljene situacije se mogu dramski izvoditi a o njima se kasnije može raspravljati u pravcu rešavanja problema.

AKO JE VAŠE DETE ŽRTVA...
Potrebno je da roditelji imaju uvid u ponašanje i raspoloženje svoje dece. Ukoliko ste primetili da je vaše dete povučenije nego inače, slabo jede, razdražljivo je, loše spava i budi se vrišteći ili mokreći u krevet, krajnje je vreme da porazgovarate šta se dešava sa njim. Jako trzanje na iznenadne zvuke, menjanje maršrute odlaska ili vraćanja iz škole, kašnjenje u školu, modrice po telu mogu takođe biti pokazatelji da se nad vašim detetom vrši neki oblik nasilja. Stalne glavobolje, bolovi u stomaku, ukoliko nisu izgovori za pismene vežbe, mogu biti alarmanti signali. Nestanak ličnih stvari i veći zahtevi za džeparac mogu značiti iznuđivanje novca.
Prvi korak ka rešavanju nasilja jeste otvoren razgovor sa detetom. Pokušajte da saznate od kada se nasilje događa, kako, gde, ko su akteri. Pokažite detetu da saosećate sa njim i da ćete dati sve od sebe da zaustavite neprijatnu situaciju. Ali nemojte obećavati da će sve i odmah biti u redu. Probajte zajedno da nađete rešenje. Dogovorite se o predstojećim koracima rešavanja problema. Imajte na umu da roditelji koje ne prijave nasilje ne mogu ga ni zaustaviti. Ovo naravno ne podrazumeva da se vi lično svetite nasilniku ili nekome njemu bliskom, već da podstaknete sve one koji su dužni da na nasilje odreaguju, bilo da su u pitanju institucije ili pojedinci. Mnoga deca će prestati sa nasiljem ukoliko njihovi roditelji saznaju šta se dešava. Saslušajte svoje dete. Zlostavljano dete se stidi toga što mu se događa i teško o tome govori. Često oseća da nešto s njim nije u redu pošto su baš njega izabrali za iživljavanje.
Objasnite detetu da neka deca imaju problema sa sobom jer su možda i sami žrtve nasilja kod kuće ili se sa sopstvenim strahovima nose na pogrešan način. Pomognite detetu da shvati da zlostavljač nije veliki i moćan koliko mu se to čini. Razgovarajte o načinima kako se zaštiti od zlostavljača i kako odgovoriti na zlostavljanje. Na primer:
*Probaj da ne reaguješ, ignoriši zlostavljača.
*Reci mu da je u pravu i udalji se iz situacije.
*Potraži pomoć ,(od toga i toga), ako je potrebno.
Naglasite koliko je važno da ne pokaže da ga zlostavljanje ljuti i uznemirava jer to "hrani" zlostavljača.

AKO JE VAŠE DETE ZLOSTAVLJAČ
Gotovo svakom roditelju je neprijatno kada ga pozovu iz škole i saopšte da njegovo dete maltretira drugu decu. U ovakvoj situaciji najvažnije je da ne zatvarate oči pred istinom, da ozbiljno shvatite problem i pristupite njegovom rešavanju. Ako je vaše dete zlostavljač, hitno mu je potrebna vaša pomoć. Nikada srećan i zadovoljan čovek nema potrebu da bude loš prema drugim ljudima. Prvi korak je razgovor sa detetom. Jasno mu stavite do znanja da ne tolerišete nasilje. Nemojte na njegovo nasilje odgovarati batinama ili bilo kojim vidom nasilja! Uskraćivanje nečega što dete voli je mnogo efikasniji metod kažnjavanja. Zatim mu pomozite da stekne uvid u svoje ponašanje i posledice onoga što je činilo. Pitajte ga na koji je način mogao drugačije da reaguje. Razvijajte saosećanje kod njega pitajući ga šta misli kako se to drugo dete osećalo dok je ismevano, tučeno ili iznuđivano. Pitajte ga kako bi se ono osećalo u toj situaciji. Naučite ga da se izvini i popravi greške. Pohvalite ga za željeno ponašanje. Budite u toku i pratite šta vaše dete radi. Naučite ga da stiče i održava prijateljstva. Sarađujte sa školom i ne stidite se da potražite stručnu pomoć!
I uvek je važno da se setite da ste vi model ponašanja koji ima najviše uticaja na dete. Onako kako vi budete izlazili na kraj sa svojim besom , verovatno će i dete . Koliko vi pokažete samopouzdanja u otporu prema nepravdi i dete će. O emocijama razgovarajte i ne skrivajte ih, a u zajedničkim aktivnostima radije postavljajte pitanja i saslušajte odgovore nego što nudite gotova rešenja.

Auto: psiholog Saša Bijelić
Izvor: www.biljeizdravlje.rs

0 komentara:

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.