Strah dece od lekara i bolnice

Malo je roditelja koji su ravnodušni kada uvide da im se dete jako boji lekara i medicinskih intervencija. Oni tada najčešće pate zajedno sa detetom, a osim toga osećaju se veoma neugodno kada njihovo dete vrišti od straha u čekaonici ili ordinaciji.
Strah od bolnice-lekara-doktora
Ponekad su za ovaj strah krive majke koje prete svom detetu lekarom, lečenjem i operacijama. Umesto toga, one bi trebalo kod deteta da stvaraju poverenje u medicinsko osoblje, da mu kažu da su lekari ljubazni i da vole decu. Izvestan strah od lekara i medicinskih intervencija je najčešće stečeni (naučeni) strah na osnovu bolnih iskustava u ordinaciji, te se može prihvatiti kao normalna reakcija psihički potpuno zdravog deteta. Međutim, može se razviti jak strah od budućih lekarskih intervencija ako se dete laže da, na primer, davanje injekcija neće boleti. U ovom slučaju dete gubi dalje poverenje u roditelje i medicinsko osoblje, ne veruje im više i očekuje nova neugodna iznenađenja. Deca ovaj strah, takođe, mogu steći za vreme čekanja u čekaonici ako za to vreme drugo dete vrišti u ordinaciji (zato bi bilo poželjno da vrata ordinacije dobro dihtuju ili pak slušajući jezive priče druge dece o svojim doživljajima u ordinaciji lekara.

Strah od lekara i lečenja kod dece se može izbeći ako se majka pridržava sledećih uputstava:

1) detetu bi trebalo da priča o lekarima kao dobrim čikama i tetama koji vole decu, naročito malu, i koji su veoma ljubazni;
2) ako se dete plaši lekara, treba ga psihološki pripremiti za lekarski pregled i ispričati mu sa što više pojedinosti kako će pregled izgledati. Po potrebi poželjno je odigrati i malu predstavu lekarskog pregleda u kojoj će ulogu lekara imati majka obučena u beli mantil. Ili za vreme igre sa detetom, majka može obući beli mantil tako da se za belu boju mantila vežu prijatne emocije (zadovoljstvo deteta u igri);

3) poželjno bi bilo da roditelji sa detetom, u dogovoru s lekarom, obave nekoliko poseta u ordinaciju, s tim da se ne obavlja nikakav pregled na detetu, već da se samo ono navikava na prostorije ambulante, da se malo poigra u čekaonici i da upozna svog budućeg lekara, koji bi trebao da se predstavi detetu i da dete oslovi imenom (koje je ranije saznao od majke), da ljubazno porazgovara s njim, pokaže mu ordinaciju i instrumente (poželjno je dozvoliti da dotakne instrumente) itd.;
4) ako je dete jako strašljivo, poželjno je da ga majka pri lekarskom pregledu drži mirno u krilu, umesto da se polaže na sto za pregled. Dete se u krilu majke oseća sigurnim i zaštićenim za vreme pregleda, jer telesni dodir majke smiruje dete. Ako je potrebna neka obrada (davanje injekcije, menjanje zavoja, obrada malih rana), lekar može da zamoli majku da legne na sto za obradu i da dete sa puno ljubavi i nežnosti drži na svom stomaku;
5) ni u kom slučaju ne sme se dete obmanjivati da davanje injekcije ili vađenje krvi, na primer, ne boli. Samo se sa iskrenošću može očuvati poverenje deteta u njih i medicinsko osoblje;
6) kada se završi sa medicinskom intervencijom (davanje injekcije, vađenje krvi), treba dete pohvaliti sa rečima: »Iako je bolelo, bio si veoma hrabar i sve si podneo junački kao pravi odrastao čovek. Veoma sam ponosan na tebe!« Ovu pohvalu treba uputiti i pred drugim poznanicima, a naročito decom, njegovim vršnjacima.

Veoma je važno da se započeta medicinska intervencija obavi do kraja, jer posle obavljenog posla sledi i zadovoljstvo deteta, pa će se njegovo kooperativno vladanje i ubuduće nastaviti. Osim toga, strah se učvršćuje i jača ako lekar otpusti dete neobavljenog posla, pošto time nekooperativno vladanje deteta biva nagrađeno, jer se za »bekstvo« iz ordinacije vežu prijatne emocije (prestanak straha i bolova), pa će se dete i ubuduće tako vladati.

U cilju smanjivanja straha detetu se može ispričati priča o uspešnom lečenju pčele Maje. Preporučuje se, takođe, da strašljivo dete posmatra pregled i davanje injekcija nekom detetu, istog uzrasta, a koje ne manifestuje strah. Medicinsko osoblje treba da je ljubazno i da hrabri dete. U čekaonici bi trebalo da ima atraktivnih igračaka, jedan akvarijum i sl. I na kraju preporučili bi strašljivim majkama da vode računa da svoj strah ne manifestuju u prisustvu deteta, jer je uočeno da su deca strašljivih majki i sama najčešće strašljiva.

Kada se razboli, dete može da bude jako zaplašeno pošto je za njega bolest nešto nepoznato, a kao što je poznato, nepoznate situacije najčešće izazivaju strah kod dece. Ovu zaplašenost deteta mogu da pojačaju i sami roditelji svojim nepromišljenim postupcima kada ih, na primer, izmerivši mu visoku temperaturu zahvati prava panika, te počinju da plaču, bezglavo jure po kući, bude ukućane i komšije, trpaju jastuke i ćebad na dete, panično preko telefona traže intervenciju lekara itd. Takvim postupcima roditelji traže umirenje za svoj strah, a na umirenje deteta, često, i ne misle, već izazivaju strah i neizvesnost kod njega kome se počinju javljati misli da je u velikoj opasnosti. Roditelji bi morali imati u vidu da je obolelom detetu sem lekova i lekara potrebna i njihova moralna optimistčka podrška. Stoga treba da su što mirniji, da hrabre dete, da mu objašnjavaju da su bolesti sastavni deo života i da se svi mi u toku života razbolevamo i uspešno lečimo.

Treba izbegavati sve postupke koje dete plaše kao, na primer, zastrašivanje da će se razboleti i ono i roditelji ako ne sluša, pošto u tom slučaju može doživljavati bolest kao kaznu za svoja nevaljalstva, ili kao što je ostavljanje u bolnicu na prevaru, odvođenje lekara bez objašnjenja itd. Poželjno je da roditelji psihološki pripreme dete za odlazak u bolnicu, da mu kažu da ga vole i da ga ne odvajaju od sebe zato što ga više ne žele. Pri odlasku u bolnicu poželjno je da dete ponese neku voljenu igračku ili neku stvar koja mu najviše leži na srcu, kao i neki majčin predmet koji će simbolično predstavljati prisutnost majke u njenom odsustvu i umirujuće delovati na dete. Dobro je da sa sobom ponese neku svoju omiljenu igračku koja predstavlja neku životinju, jer takve igračke pomažu detetu da uspostavi duševnu ravnotežu i osećaj sigurnosti, odnosno one su stalni njegovi sagovornici i »saučesnici« u patnji. Voljene igračke-životinje pomažu detetu da se lakše uklopi u bolničke uslove života koji su za dete nešto novo i nepoznato, pa je sasvim razumljivo što izazivaju strahove. Dete će uz svoje omiljene igračke-životinje lakše podneti bolove i razna bolna ispitivanja.

Roditeljska ljubav predstavlja dragocen lek i važan faktor u lečenju. Stoga roditelji moraju da češće posećuju dete u bolnici i da mu ispunjavaju sva obećanja data u tom vremenu, tako da ono oseti da je i dalje voljeno. Prilikom poseta roditelji treba da su veseli i vedri. Ukoliko roditelji zapostave dete koje leži u bolnici, kod njega se može razviti osećanje odbačenosti, nepoverenja i neprijateljstva prema njima, a što će se naročito odraziti pri njegovom povratku kući, kada ponašanje deteta može biti potpuno izmenjeno.

Najbolje bi bilo da se dete staro do 4 godine smešta u bolnicu zajedno sa majkom, jer duže odvajanje deteta od majke, pogotovo duže od 3 do 5 meseca, može ostaviti dalekosežne posledice na njegov fizički i psihički razvoj, a osim toga odvajanje od majke usporava sam tok lečenja. Posledice duže odvojenosti deteta od roditelja su naročito teška ako do toga dođe u drugoj polovini prve godine života, tj. kada njih jasno razlikuje od drugih osoba, te stoga teško podnosi svako odvajanje. Zato majci treba omogućiti da bude što više vremena sa detetom u bolnici, pogotovo prvih dana dok se dete koliko-toliko ne adaptira na novu sredinu i bolničko osoblje.

Roditelji bi morali da uspostave što bolju saradnju sa bolničkim osobljem i da upoznaju osoblje sa karakternim osobinama deteta, kako bi bolničko osoblje, a naročito medicinske sestre što bolje zamenile roditelje uspostavljanjem tzv. kolektivnog roditeljstva, pružajući detetu što više nege, ljubavi i topline. Bolnica ne bi trebalo da oskudeva sa igračkama, slikovnicama, priborom za crtanje i drugim dečjim rekvizitima.

 

Autor: Dr. Milan Savić

0 komentara:

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.