Strah od kazne

Donedavno se smatralo da je batina iz raja izašla, da nije nikome naškodila i da se bez nje dete ne može pravilno vaspitavati. Batina se često i intenzivno upotrebljavala, Strah od kazne jer je njena upotreba veoma jednostavna, a osim toga je snažno sredstvo za suzbijanje neželjenog ponašanja.

Gledalo se samo na trenutni efekat batinanja, dok se nije mnogo razmišljalo o neželjenim i dalekosežnim posledicama.

Donedavno su i mnogi stručnjaci smatrali da se fizičko kažnjavanje može upotrebiti kao odgojno sredstvo dece do puberteta, ali s tim da se primenjuje veoma retko, da nije intenzivno i da posle kazne sledi objašnjenje i razgovor sa detetom zbog čega je kažnjeno.

Međutim, danas sve više prevladava mišljenje da se fizičko kažnjavanje dece mora potpuno izbaciti iz prakse, čak se insistira da se što manje koriste i drugi načini kažnjavanja, jer uz pomoć kazne nikoga nećemo ništa naučiti već ga samo nekih stvari odučiti, ali mu pri tome nismo rekli šta umesto toga treba da radi. Zbog toga kazna dovodi samo do privremenog nestajanja kažnjavanog ponašanja.

Ispitivanja pokazuju da su većina roditelja na rečima protiv fizičkog kažnjavanja dece, ali u praksi to nije tako. Još uvek većina roditelja će ponekad pljusnuti svoje dete, iako ponekad to svesno nisu želeli. Postavlja se pitanje zašto je to tako? U našoj ličnosti je utkana prošlost čovečanstva, zatim naša lična prošlost kao i uticaj sredinskih faktora.

Verovatno da mi još uvek nosimo u sebi agresivne gene naših predaka. U nama je prisutna i naša lična prošlost: uočeno je da oni roditelji koji su kao deca bili fizički kažnjavani to isto čine i sa svojom decom. I na kraju tu su ustaljene predrasude naše kulture da su i do sada deca bila fizički kažnjavana i da zbog toga nije niko trpeo. To su zablude, jer čovečanstvo je do sada bilo, a i sada je još uvek, krcato agresijom (fizičko kažnjavanje, ubistva, ratovi itd.), a sigurno je da se delimični uzroci nalaze i u fizičkom kažnjavanju dece.

Da vidimo zbog čega se danas insistira da se fizičko kažnjavanje potpuno izbaci kao vaspitno sredstvo dece. U pitanju su sledeći razlozi:

— batina ne dovodi do željenog efekta, osim što dovodi do privremenog nestajanja kažnjavanog ponašanja, ili ga dete ne izvodi u prisustvu roditelja, odnosno dolazi do onog što su neki cinici nazvali »jedanajestom zapovešću«: »ne daj se uhvatiti!«;
— ispitivanja u dečjim vrtićima pokazuju da su deca koja su za svoje agresivno ponašanje bila od svojih majki telesno kažnjavana bila natprosećno agresivna među svojim vršnjacima;
— ispitivanja su pokazala da su mladi delinkventi znatno češće dobijali batine svojih roditelja nego dečaci koji nisu bili u sukobu sa zakonom;
— dramatično fizičko kažnjavanje vezuje punu pažnju upravo uz neželjeno ponašanje: time ono dobiva na važnosti, a to smanjuje verovatnoću da će takvo ponašanje nestati;
— dovodi do povećanja anksioznosti kod dece i do stvaranja negativnih emocionalnih reakcija prema roditeljima: dete oseća roditelje kao jake i neprijateljske osobe, te će ih se u isto vreme bojati i mrzeti, a osim toga preterani strah od fizičke kazne izvodi dete iz psihičke ravnoteže, te ličnost deteta trpi štetu;
— detetu se često kaže da druge ne sme da tuče, a njega tuku, što može u stvari da znači jedino ovo: Ti smeš da tučeš ali pod pretpostavkom da si jači;
— dete se identifikuje sa moćnim roditeljima koji fizički kažnjavaju, pa će i ono prema manjom i slabijom decom biti agresivno i okrutno, a osim toga njegov način vladanja kada odraste ostaje pod uticajem postupka koji je ono kao bespomoćno dete iskusilo (uočeno je da su roditelji koji fizički kažnjavaju svoju decu i sami bih fizički zlostavljani od svojih roditelja);
— fizičko kažnjavanje može naneti teške fizičke ozlede i povrede detetu sa dalekosežnim posledicama, kao na primer, potres mozga, krvavljenja u mozgu, oštećenje sluha i centra za ravnotežu itd., pa se smatra da su neka deca postala mentalno hendikepirana upravo zbog ovoga;
— ukoliko dete biva češće fizički kažnjavano, utoliko svako sledeće batinanje mora da bude žešće ako se želi zadržati efekat, a to onda vodi u eskalaciju sa nesagledivim posledicama;
— dostojanstvo deteta biva povređeno, tj. dete se oseća poniženim, te počinje da mrzi moćne odrasle (roditelje), a kada se stvori mržnja prema roditeljima, onda vaspitanje ne može ići pravilnim putem.

Osim toga, dete će se u kasnijem životu teško uklapati u novu sredinu (kolektiv), jer će svim pretpostavljenima nesvesno pripisivati osobine oca (majke), pa će mrzeti sve pretpostavljene odnosno autoritete. Strah od kazne - ćošak Zadržaćemo se nešto na zlostavljanju dece. Termin »sindrom zlostavljenog deteta« se obično koristi za označavanje nasilja nad bespomoćnom decom koje vrše njihovi roditelji nanoseći im fizičke povrede ili grubo zanemarujući njihove fizičke i emocionalne potrebe (potrebe za negom, ljubavlju, toplinom i zaštitom).

Statistički podaci o učestalosti ove pojave u svetu su zaprepašćujući, mada je stvarna učestalost daleko veća, jer se zlostavljanje i zanemarivanje dece obično odvija bez svedoka (smatra se da 90% svih zlostavljanja dece ostaje neotkriveno). Tako, na primer, u Americi na milion stanovnika trpi zlostavljanje oko 2.000 dece. U Z. Nemačkoj se godišnje prijavi nadležnim organima oko 15.000 slučajeva zlostavljanja dece.

Koliko ova zlostavljanja mogu biti surova potvrđuju izveštaji lekara, iz kojih se vidi da su pojedina zlostavljana deca primljena u ambulantu sa čak naprslim lobanjama i drugim teškim fizičkim povredama, pa se ne treba čuditi da se od ovakve dece regrutuje jedan broj mentalno hendikepiranih osoba (zbog krvavljenja i potresa mozga). Brutalnost pojedinih roditelja je zastrašujuća: nemilosrdno tuku svoju decu pesnicama, štapovima, stolicama, bičuju ih, guše, gaze, peku ih zapaljenom cigaretom, stavljaju ih na usijanu ploču šporeta, guraju ih u ledenu vodu, ostavljajući ih danima u podrumu bez hrane i vode itd. Kad su pitali jednu majku zašto je ostavila svoje dete zaključano u sobi, i to nekoliko dana bez hrane i vode, odgovorila je da je zaboravila na njega. U Z. Nemačkoj godišnje oko 100 zlostavljane dece umire u najtežim mukama zbog povreda, opekotina, gladovanja itd.

Zlostavljanju dece su skloni najčešće oni roditelji koji sa njima ne mogu da uspostave istinske tople emocionalne veze. Naročito se zlostavljaju deca koja su rođena kao neželjena i koja se otvoreno odbacuju (mada se ponekad i prezaštićuju zbog osećanja krivice koje se javlja od roditelja). Zlostavljanju dece su posebno skloni roditelji sa mentalnim poremećajima psihotični roditelji, alkoholičari, agresivne psihopate i dr.), a pogotovo ako žive u nepovoljnoj socijalnoj situaciji (nezaposleni, stambeno ugroženi, sa bračnim nesuglasicama), pa su stoga puni agresije koju često prazne na slabašnoj, nezaštićenoj i nedužnoj deci, tj. dete je najpogodniji objekat za pružanje akumulirane agresije (tzv. pomeranje agresije na nedužne, nejake i nezaštićene osobe, nešto slično kao što jako frustrirane i psihopatske osobe svoju agresiju prazne na nacionalnim manjinama).

Treba istaći da roditelji najčešće ne zlostavljaju svoju decu zbog toga što uživaju u tome već iz očaja i lične bede, odnosno zlostavljanje dece je najčešće simptom, kao i pokazatelj da porodica živi u »grču« i stresu. Dalje, decu zlostavljaju i tzv. roditelji-perfekcionisti koji od svoje dece zahtevaju da budu u svemu najbolja i prva, ne uzimajući u obzir njihove fizičke i intelektualne mogućnosti, pa se dešava da dete izlaz nalazi bežanjem u toksikomaniju (alkoholizam ili drogu) ili delinkvenciju, ili pak u samoubistvu, pošto ne mogu da ispune želje svojih roditelja, a koje često nisu njihove želje. Ustanovljeno je da su roditelji koji su skloni zlostavljanju dece i sami bili teško zlostavljani u detinjstvu.

Pojedini roditelji jednostavno ne žele ili »nemaju vremena« (zbog trke za bogatstvom, prestižom i ugledom u društvu) da razgovaraju i da se druže sa svojom decom, pa im se kontaktiranje sa njima često svodi samo na kažnjavanje kada naprave neki prestup. Ovakvi roditelji ne shvataju da je deci potrebno prvenstveno pružiti toplinu, ljubav i nežnost kako bi svoj dom doživljavali kao »toplo gnezdo« nad kojim bdiju dobri roditelji. U tom slučaju eventualne kazne, koje ni u kom slučaju ne smeju biti fizičke, izgledaće drugačije i dete će ih shvatiti kao izraz brige roditelja za njegovo dobro, odnosno kao pripomoć njegovom još uvek slabašnom superegu (savesti) da se uspešnije nosi sa nesocijalizovanim nagonima.

Počinioci zlostavljanja dece bivaju najčešće kasno otkriveni, jer se zlostavljanje, kao što smo rekli, najčešće odvija u intimnoj sferi porodičnog života, bez svedoka, a i zbog toga što okolina (pre svega komšije) najčešće »zatvaraju« uči kada svakodnevno čuju vrisku i krikove komšijskog deteta. Takođe »zatvaraju« oči kada se susretnu sa tim istini detetom koje je svo u modricama, mestimičnim ranama, pa čak i sa počupanim pramenovima kose ili opekotinama.

Oni ćute, umesto da slučaj odmah prijave nadležnom organu, kako bi se jedan mladi život zaštitio ili spasio. Prijavljivanjem slučaja zlostavljanja deteta činimo zaista jedan veoma human gest, odnosno više nismo samo mirni svedoci nasilja. Od nadležnog organa možemo zahtevati, da se naš identitet ne unosi u prijavu. I lekari bi obavezno trebalo da prijavljuju nadležnom organu slučajeve zlostavljanja dece, budući da im roditelji često povređenu decu dovode na pregled i lečenje, mada pokušavaju da obmanu lekara tvrdnjom da im je dete povređeno u tuči sa drugom decom ili da je palo sa terase i sl.

Smatra se da roditelje koji su skloni sadističkim postupcima prema svojoj deci obavezno treba podvrgnuti psihijatrijskom tretmanu u cilju korigovanja njihove ličnosti, jer se administrativnim kaznenim merama ne može mnogo postići. Ovde može mnogo pomoći socijalna služba, pomažući takvim porodicama da razreše svoje nepovoljne socijalne situacije.

Zbog zlostavljanja mnoga deca beže od kuće. Ako se dete vrati kući, roditelji ga ne bi smeli zbog toga kažnjavati. Pretnje, prekore ili zajedljive opaske trebalo bi po svaku cenu izbegavati, jer sve to može podstaknuti dete da ponovo beži od kuće. Roditelji bi trebalo da sagledaju koje su sve greške pravili u vaspitnom postupku prema detetu i da pokušaju da pronađu novu formu zajedničkog življenja s njim. Naime, ako kod kuće sve ostane po starom, može se novo bežanje unapred predvideti. Uvažavanje ličnosti deteta i harmonični odnosi u porodici su najbolja predohrana da dete ne pobegne od kuće.

Doduše, mora se priznati da razuman odgoj uključuje ljubav i strah. Deca moraju, pre svega, biti voljena i zaštićena, ali ona moraju takođe naučiti da se boje asocijalnih radnji ako hoćemo da postanu dobro adaptirani odrasli. Strah od roditeljskog neodobravanja (zamerki) i kazne je prva i nužna pretpostavka za socijalno prilagodavanje. Međutim, fizička kazna se može i treba je izbeći.

Ako se dete mora ipak kazniti (nikako fizički), onda bi roditelji morali poznavati sledeće činjenice:

— kazna u većini slučajeva suzbija samo simptome, dok uzroci neželjenog ponašanja deteta ostaju netaknuti;
— ko kaznu izriče treba da ima snage da je do kraja sprovede (izuzetak je ako se naknadno sagleda da je kazna bila neadekvatna, a to onda treba detetu priznati);
— za ozbiljne prekršaje (laž, krađu, bežanje iz škole i sl.) kazne nisu prikladna odgojna sredstva, jer su uzroci ovih prekršaja duboki;
— kazna postiže željeni efekat samo u slučaju ako je odnos dete-roditelj dobar. Ukoliko je ovaj odnos bolji, utoliko je efekat kazne veći. Ako je ovaj odnos loš, onda kazna nema efekta ili čak može imati suprotan efekat od željenog. Ukoliko je ovaj odnos besprekoran, onda često otpada potreba za kažnjavanjem deteta. Dete koje je voljeno, voli roditelje i ne želi da njihovu ljubav izgubi, te će stoga uvažavati njihove zabrane i molbe, naravno ukoliko su roditelji dosledni i istrajni. Tako voljeno dete, ako su roditelji dosledni i istrajni u svojim zahtevima, pokoravaće se zahtevima roditelja, kako bi izbeglo neugodno osećanje krivice. Ukoliko su roditelji nedosledni, deca će u njima videti slabe osobe koje će uskoro prozreti.

Mnogi roditelji nisu ni svesni da im odnos sa detetom nije dobar, odnosno većina roditelja je sklona da ovaj odnos gleda u ružičastom svetlu, iako to u stvarnosti nije tako. To što nam deca laskaju, nežno se privijaju uz nas, plaču kad ih napuštamo i sl. nije nikakav dokaz da je naš odnos sa njima dobar. Poremećen odnos dete-roditelj se manifestuje na razne načine: ljubomorom na brata ili sestru, kroz provocirajuće ponašanje prema roditeljima kako bi privuklo njihovu pažnju (ako se oseća zapostavljeno i sl.). Ovo je naročito slučaj ako su roditelji zapostavili decu zbog preokupiranosti drugim problemima (problemi na poslu, izgradnja kuće i sl.), te žive u stalnom stresu i nervozi, usled čega im se kontaktiranje sa decom svodi samo na kuđenje, kažnjavanje i izricanje zabrana, dok su na pohvale potpuno zaboravili. Deca su u tom slučaju neposlušna i prkose roditeljima, jer žele da sve bude lepo i harmonično kao što je to bilo nekada.

Ako kazne nemaju više nikakvog efekta, onda postoji opravdana sumnja da odnos dete-roditelj nije više dobar ili da su kazne besmislene. U porodicama gde je kažnjavanje postalo svakodnevna praksa roditelji bi morali da se dobro zamisle i umesto daljeg kažnjavanja tražili uzroke neželjenog dečjeg ponašanja. Deca bi prvenstveno trebala da slušaju svoje roditelje ne iz straha već zbog toga što vole svoje roditelje i što se kod njih dobro osećaju, i što znaju da sa neposlušnošću mogu narušiti ovaj dobar odnos sa roditeljima.

Treba ipak istaći da u većini porodica ne ide uvek bez sankcija, što ne znači da u njima nije nešto u redu. Deca su ipak deca: nestašna, živahna, još ne mogu da se vladaju razumno kao odrasle osobe itd. Međutim, i pored svega toga daleko je bolje u odgoju deteta dati težište na hvaljenju, a ne na kažnjavanje, tj. željeno ponašanje treba nagraditi sa pohvalama i priznanjima, a neželjeno ponašanje, kako to ističe austrijski psiholog Lote Schenk-Danziger, treba blago kuditi, malo kazniti ili ignorisati. To naročito važi za prve tri godine. Kada se dete vlada na željeni način ili postigne neki uspeh, treba ga odmah pohvaliti uz osmeh i blago pomilovati. Ako se opominje zbog neadekvatnog ponašanja, opomena treba da bude kratka i konkretna. Ako se ponekad mora upotrebiti kazna, onda bi ona (nikako fizička) trebalo da bude razumna i primerena grešci koju je dete učinilo. Osim toga, kaznu uvek treba kombinovati sa podsticanjem i potkrepljivanjem zdravih oblika ponašanja, tj. putem pozitivnih podsticaja (pohvale, nagrade) izgrađivati pozitivne tendencije ponašanja. Na primer, ako se dete opilo u gradu, onda posle nakon otrežnjenja (ako smo to postigli kaznom) treba ga podsticati da za vreme izlaska u grad posećuje izložbe, predavanja, pozorišta i si., i za to ga pohvaljivati, tako da se na mesto neadekvatnog ponašanja (opijanja) izgradi nov repertoar gore navedenih zdravih oblika ponašanja.

Kazna nikada ne srne da poprimi formu uskraćivanja ljubavi ili odbacivanja deteta. Osim toga, kazna će biti samo onda efikasna ako je dete shvati kao opravdanu, kao izraz brige roditelja za njega (i kroz kaznu treba da struji ljubav roditelja prema detetu), odnosno da nije nikakav akt neprijateljstva ili samovolje (bezobzirnosti) roditelja.

Roditelji bi u procesu vaspitanja deteta trebalo da koriste više pozitivna podsticajna sredstva (pohvale, lični primer, nagrade) kao daleko efikasnija sredstva socijalizacije od kažnjavanja, jer se željeno ponašanje lakše i brže stiče, efikasnost je trajnija i za razliku od kažnjavanja stiču se novi oblici ponašanja. Osim toga, pozitivna podsticajna sredstva imaju pozitivan efekat na razvoj ličnosti. Tokom vaspitanja svoje dece roditelji moraju da budu veoma strpljivi, dosledni i smireni. Deca se moraju postepeno dovesti u stanje da mogu da osete vezu uzroka i posledica. Pri tome je bolje reći detetu koje će posledice njegovo ponašanje imati, nego dopustiti mu da čini greške i za to ga kažnjavati. Doduše, tek posle treće godine raste kod deteta sposobnost da se vlada razumski i voljom, odnosno postaju pristupačna za argumente i mogu se prema njima ravnati.

Pojedine majke veoma greše kada svom malom detetu upućuju ovakvu poruku: »Čekaj dok dođe tvoj tata kući, pokazaće ti on svog boga!« Ako dete iznervira svoju majku, onda ne bi smela da mu preti na ovaj način, jer time pokazuje da je nemoćna, kao i da postoji neko ko je moćniji od nje, pa je stoga dete neće ni ubuduće dovoljno respektovati. U modernoj porodici podela posla je nužna i opravdana, ali ne bi trebalo da ispadne tako da je uloga majke da neguje dete a oca da kažnjava. Ovakvom porukom majka narušava odnos između deteta i oca. Umesto bliskosti i naklonosti između oca i deteta, majka ovim doprinosi njihovom međusobnom udaljavanju. Umesto takve poruke, bolje bi bilo da majka najavljuje dolazak oca sa posla kao radostan trenutak kako za niu tako i za dete, odnosno bolje bi bilo da mu kaže: »Tvoj otac jedva čeka da se završi radno vreme i da stigne kući, da bi se s tobom igrao i razgovarao.«

Odgajati dete ispod tri godine starosti sa kaznama može biti veoma opasno. Ono se još ne vlada razumom i voljom: njemu teško pada da se svesno odriče nečega što ga privlači. Ako mu unutrašnji glas kaže: »Pritisni crveno dugme!« ili slično, tada ono mora sa visokom verovatnoćom slediti ovaj glas, budući da drugi, tzv. glas savesti još ne egzistira. Nikakvi apeli i saveti tada ne pomažu, a kazne, takođe, ne dovode do željenog efekta. Najbolje što može tada roditelj da učini jeste da hvali željeno ponašanje a ignoriše neželjeno (izuzev u slučaju ako dete izvodi neku radnju koja bi bila opasna za njega samog ili okolinu, kada roditelji moraju hitro intervenisati).

U prvoj godini života, kao i u prvoj polovini druge godine najčešće je odnos dete-roditelj veoma dobar. Dete ne podnosi frustracije, a pogotovo fizičke kazne koje ga mogu učiniti nesigurnim i izazvati kod njega sumnju da ga roditelji ne žele i ne vole. U drugoj polovini druge godine života dete ulazi u tzv. fazu prkosa koja traje sve do kraja treće godine, tokom koje dete često odbija da se povinuje zahtevima roditelja, odnosno prkosi im. Kazne kod dece ispod tri godine starosti imaju mali izgled na uspeh. Čim dete treba da se kazni, počinje odmah da vrišti, da se baca na pod ili pak ignoriše zahteve roditelja. Hiljade majki su tada bespomoćne. Deca svoje roditelje drže za veoma moćne osobe, koje samo iz velikodušnosti, misle ona, ne manifestuju svoju fizičku nadmoć nad njima.

Prema tome, roditelji nemaju potrebu da manifestuju svoju fizičku nadmoć prema detetu, jer ukoliko to čine gube kod dece oreol moćnog autoriteta, pogotovo ako manifestuju pri tome očaj. U kakvoj se situaciji mogu naći roditelji najbolje ćemo to sagledati na primeru uvođenja zabrana radoznalom malom detetu.

Malo dete je veoma radoznalo za sve ono što se oko njega zbiva i nalazi. Ono želi da dotakne i dohvati sve ono što se nalazi u njegovoj okolini i uživa u »eksperimentisanju« sa predmetima koji mu dođu u ruke, usled čega se može povrediti (na primer, ako ima nož u rukama, ili, ako barata sa posudom u kojoj se nalazi vrela voda), ili, pak, može uništiti neku vrednu stvar.

Prema tradicionalnom načinu odgoja, najhitniji zadatak roditelja je da detetu tada uvedu zabrane (koristeći pri tome re;i NE! NE), odnosno da mu omeđe granice dozvoljenog načina vladanja. Ako dete ima nameru da zgrabi neki predmet (koga bi dete moglo oštetiti ili sa kojim bi se moglo povrediti), roditelji bi, po savetima tradicionalnih vaspitača, izgovorili nekoliko puta, povišenim tonom, reči NE! NE! i pri tome bi još dodatnim pretećim pokretima glave izražavali neodobravanje. Prema iskustvu, ponekad roditelji na ovaj način uspevaju da izađu na kraj sa detetom.

Međutim, radoznalost deteta je najčešće jača od roditeljskog autoriteta, pa će dete i dalje nastojati da se domogne željenog predmeta. Roditelji bi tada još energičnijim i povišenijim tonom ponovili reči NE! NE! i uz to bi još pljusnuli dete po prstima. Sve je ovo imalo efekta kod jednog dela dece, ali kod većine je dolazilo do suprotnog efekta: deca su još jače vrištala, grizla usnice i dalje pružala ruke prema željenom predmetu, nastojeći da ga po svaku cenu zgrabe. Roditelji bi tada još jače pljusnuli dete po prstima, izgovarajući ponovo reči NE! NE!, no dete bi često i dalje vriskalo i nastojalo da se domogne željenog predmeta. Drugim recima, ponekad se nastavljala unedogled borba za premoć između majke i deteta.

Pre nego što budemo dali savet roditeljima kako da postupe sa decom u ovoj i sličnim situacijama, navešćemo neke zakonitosti koje su psiholozi-bihejvioristi otkrili, a koje će nam pomoći u pravilnom ophođenju sa decom. Ako odemo u brda i vičemo, čućemo eho (odjek) svog glasa. Eho će nas podstaći da nastavimo sa vikanjem, jer igra ulogu potkrepljivača našeg ponašanja. Bihejvioralni psiholozi su otkrili da se neko ponašanje malog deteta, želeli mi to ili ne, još više učvršćuje i pojačava ako na njega obraćamo povećanu pažnju, tj. ako dete uspe svojim ponašanjem da izazove kod nas eho (odziv, odnosno naše reagovanje). Budući da je dete uspelo da sa nekim svojim ponašanjem privuče našu pažnju, ono će ga i dalje upražnjavati. Iz ovoga možemo izvući zaključak da željeno ponašanje deteta možemo učvrstiti ako dete čim izvede željeno ponašanje odmah pohvalimo, ako mu se divimo, pomilujemo po glavi ili ga ponekad nagradimo. Postavlja se pitanje zašto je ovaj eho tako uspešno odgojno sredstvo?

Čovek ima urođenu potrebu za priznanjem, pažnjom i naklonošću. Kod dece je ova potreba veoma izražena budući da su ona još uvek nemoćna i zavisna bića. Ako roditelji ne obraćaju pažnju na decu, ako ih ne uvažavaju kao ličnosti ili ako ih zapostave, ona neće prezati ni od čega da bi privukla pažnju roditelja. U početku će ona pokušati da privuku pažnju roditelja sa neutralnim ili pozitivnim postupcima (ljupkošću, umiljavanjem, postavljanjem pitanja), ali ako izostane uspeh, tj. ako roditelji ostanu potpuno indiferentni prema svemu tome, pribeći će negativnom ponašanju (na primer, bacanjem pribora za jelo, mljackanjem pri obedovanju i sl.). Ako deca imaju osećanje da su stalno zapostavljena od roditelja, počeće da sumnjaju u njihovu ljubav i još glasnije da traže pomoć: grizu nokte, kradu iz novčanika roditelja, mokre u krevet premda su bila dugo suva itd. Sve to znači ovo: »Voli me!« ili »Brinite o meni!« Dete čini loše da bi ga roditelji više voleli. Roditelji, tada čine najčešće grešku: umesto da mu pruže više ljubavi i više se druže sa njim, počinju da ga grde, kažnjavaju i sl. Dete će se i dalje neadekvatno vladati, jer mu grdnja i kazna više gode nego zapostavljenost od strane roditelja (deca žele bilo kakav kontakt sa roditeljima — bolje i loš nego nikakav). Stoga se deca ne smeju osećati zapostavljenim.

U ovoj zakonitosti, nalazimo objašenjenje zašto najbolji efekat postižemo hvaljenjem željenog ponašanja i postignuća deteta, jer sa hvaljenjem mi, u stvari, obraćamo povećanu pažnju na ponašanje koje odobravamo, odnosno dete će ga još više upražnjavati (doduše i sa pohvalama ne treba preterivati, tj. ne treba je prečesto koristiti). Međutim, ponekad je nikakav eho najbolji eho. U čemu je stvar? Ako dete nekim svojim ponašanjem ne uspeva da privuče pažnju okoline, ono će ga u jednom momentu prestati upražnjavati. Drugim rečima, povoljan efekat ponekad možemo postići ako ignorišemo neželjeno ponašanje deteta. Pri tome je bitno da detetu stavimo do znanja da smo čuli ili videli šta radi, ali da nas to ni malo ne uzbuđuje niti interesuje. Tako će deca svakodnevno pritiskivati na kućno zvono ako se domaćica zbog toga nervira, dok će brzo prestati ako uvide da nisu izazvala nikakav eho. Ako je dete uzelo makaze, treba mu hitro uzeti iz ruke i reći mu da se može sa njima povrediti, a ako počne da plače, treba ga pustiti dok napad plača ne prođe, s tim da pokažemo da smo potpuno ravnodušni na njegov plač.

Nedavno sam bio na ručku kod svojih prijatelja. Njihovo muško dete, staro 4 godine, počelo je za vreme obedovanja da namerno podriguje kako bi privuklo pažnju prisutnih oko stola. Majka ga je nekoliko puta upozorila i čak pljusnula, ali sve to nije ništa pomoglo, jer su se prisutni za stolom uvek smejali kada je podrigivalo i na neki način potkrepljivali njegovo dalje podrigivanje (verovatno da bi pokazali kako im to ne smeta, a sve sa ciljem da umire majku koja se osećala veoma neprijatno). Detetu je veoma godilo to da je svojim podrigivanjem uspelo da privuče pažnju svih okupljenih za stolom, pa je nastavilo sa podrigivanjem još intenzivnije.

Nekako sam uspeo, a da dete nije to primetilo, da uputim poruku svim prisutnim da niko dalje ne obraća pažnju na njegovo podrigivanje. U jednom momentu dete nas je čudno gledalo (pitajući se, verovatno, kako to da nikoga više ne zanima njegovo podrigivanje), pa je posle kraćeg vremena prestalo sasvim da podriguje. Znači, ignorisanjem pojedinih neželjenih detetovih ponašanja mi možemo uspeti da se ona sasvim ugase, jer detetu postaje monotono da dalje izvodi radnju na koju niko ne obraća pažnju.

Međutim, ako bi posezanje za nekim predmetom bilo opasno (bilo za dete bilo za predmet) onda treba ipak hitro intervenisati, izgovarajući reči NE! NE!, i oduzeti detetu predmet iz ruke, dajući mu objašnjenje zbog čega mu se to brani, a zatim ga podsticati da se igra sa nekim dozvoljenim predmetom, s tim da roditelji sada obrate pažnju na tu željenu aktivnost (mogu se čak neko vreme uključiti u igru s detetom). Ponekad će roditelji postići veći efekat ako umesto reči NE! NE! kažu, na primer: »Oprez, Tomice, vrelo je!«, jer ovakve reči sadrže, pre svega, poruku da su detetovi prsti u opasnosti, dok pri upotrebi reči NE! NE! više je u poruci sadržana briga za sudbinu predmeta.

Najbolji način da se izbegnu ovakve trzavice sa detetom jeste da mu roditelji na vreme pokažu sve opasne i osetljive predmete sa kojima ono iz znatiželje može doći u dodir. Na primer, treba detetu pokazati cveće i reći mu da se sa cvećem mora veoma pažljivo da postupa i sasvim nežno uzimati u ruke, objašnjavajući mu da bi cvet u protivnom mogao uginuti.

Može mu se, takođe, dati da opipa noževe i makaze (naravno, tupe), tako da uvidi da se sa pojedinim predmetima može čak i povrediti. Ovakvim postupkom roditelji se pred decom ne pojavljuju samo u ulozi osoba koje zabranjuju već i koje dopuštaju. Tako će se kod deteta u prvom planu pojaviti pitanje kako treba postupati sa pojedinim predmetima (da se ne bi ono povredilo ili predmet oštetio), a ne šta je zabranjeno i dozvoljeno. Ovakvim postupkom dete će naučiti da postoje predmeti koji se smeju grubo uzimati u ruke (pošto ne postoji opasnost ni za dete ni za predmet), zatim da postoje osetljivi predmeti sa kojima se mora nežno postupati, i na kraju, da postoje mnogi predmeti sa kojima se dete može povrediti ili opeci ako ih dotiče ili ako pogrešno rukuje s njima. Drugim rečima, dete će uz pomoć roditelja najbrže štipati životna iskustva. Ovde već imamo posla sa tzv. učenjem po modelu, pa ćemo ukratko reći nešto o njemu.

Ovo tzv. učenje po modelu (dete jednostavno oponaša roditelje) je zaista »najljudskija« forma učenja, tj. najtipičnija je za čoveka, pa ga treba što više koristiti u vaspitanju dece. Naime, dokazano je da je lični primer delotvorniji od opomene. Ne može lako roditelj koji puši da ubedi svoje dete da ne puši, da je pušenje štetno itd.

U nastavku ćemo reći nekoliko reči o nekim uobičajenim kaznama. KUĐENJE. Kod ove najlakše forme kazni vredi načelo: Oprez pri doziranju. Samo ko retko grdi imaće uspeh onda kada grdi. Ako roditelji stalno grde svoje dete, ono se navikne na to i više »ne čuje«. Međutim, pri štedljivoj upotrebi, ako je odnos dete-roditelj dobar, mogući su pozitivni efekti. Još je bolje ako željeno ponašanje hvalimo.

Razumljivo je da roditelji mogu ponekad da »eksplodiraju« na dete. Ali ako se to svakodnevno i u dužem vremenu dešava, onda zaista nije nešto u redu sa odnosom dete-roditelj. Ako roditelj retko »eksplodira«, onda može kod deteta uzrasta preko 4 godine nešto pozitivno postići, jer dete u tom slučaju vidi da je svojim postupkom ugrozilo dobar odnos sa roditeljima, odnosno boji se da ne izgubi njihovu naklonost. Međutim, dete ispod 4 godine starosti može biti potpuno zbunjeno, a osim toga posle »eksplodiranja« roditelja biće još nepristojnije, da bi ispitalo da li ga mama (ili tata) zaista više ne voli. Ako se kod dece u školskom dobu veoma štedljivo primenjuje, može biti delotvorno. Pri tome onaj ko grdi treba uvek da iznosi osećanja koja proživljava zbog neželjenog detetovog ponašanja, na primer: »Ja ne podnosim jednostavno da ti svakog dana suviše kasno dolaziš iz škole, jer sam tada veoma zabrinuta!« Ovu formu kažnjavanja ne treba koristiti, jer bi dete uskoro počelo da ovako razmišlja: »Pusti stare nek besne, jer će i onako opet besneti...«

MARŠ U KREVET! Pojedini roditelji šalju decu u krevet kad nisu dobra. To nije dobro, jer time krevet postaje mesto izvršenja kazne, pa se kod deteta može razviti odvratnost prema redovnom odlasku na spavanje.

ZABRANA GLEDANJA TV PROGRAMA. Jedno osnovna psihološko pravilo ističe da bi kazna trebalo, po mogućstvu, uvek da bude u direktnoj vidljivoj povezanosti sa neželjenim ponašanjem. Tako, na primer, ako se dete igra sa fudbalom u dnevnoj sobi i pri tome pogodi jednu čašu sa sokom, roditelji su tada potpuno u pravu ako zahtevaju od deteta da samo počisti tepih i ako mu ubuduće zabrane da se igra sa fudbalom u sobi. Ako se ovog pravila držimo, onda je zaista uvođenje zabrane gledanja TV programa nelogično sredstvo kažnjavanja. Doduše, ima izuzetaka, kao na primer, ako je dete usled predugog gledanja TV programa zaboravilo da napiše školske zadatke, pa u tom slučaju ima smisla izreći mu zabranu gledanja TV programa za sledeći dan. Ispitivanja su pokazala da roditelji veoma često neopravdano koriste zabranu gledanja TV programa kao kaznu.

ODUZIMANJE DŽEPARCA. Od deteta se može zahtevati da nadoknadi neku štetu koju je namerno ili iz obesti počinilo, ali mu pri tome ne bi trebalo uskraćivati celokupan džeparac više nedelja ili meseci, već nadoknadu štete može otplaćivati na »kredit« tako da mu uvek ostane neki minimum. Učestvujući u nadoknadi štete dete uči i da proceni vrednost novca. Dete se ne bi smelo kažnjavati oduzimanjem ili smanjivanjem džeparca zbog drskog odgovora, slabe ocene i sl. Džeparac je neka vrsta plate detetu, kao nešto što mu redovno pripada. Uzrast deteta, takođe, igra izvesnu ulogu. Naime, nema uopšte nikakvog smisla detetu ispod 6 godina oduzimati džeparac, kad ono još nema izgrađenu jasnu predstavu vrednosti novca (uostalom deci se daje džeparac tek kad pođu u školu).

ZABRANA IZLASKA IZ KUĆE. Ako je dete učinilo neki prekršaj izvan kuće, može se kazniti, na primer, sa zabranom izlaska iz kuće dan, dva. Ali treba znati da su deca u pritvoru veoma nesnosna, pa ovu kaznu treba dodeljivati samo u slučaju ako su roditelji spremni na eventualne neugodnosti. Dete koje je dobilo slabu ocenu ne bi trebalo kažnjavati kućnim pritvorom, jer i njemu je potreban svež vazduh.

Na kraju bi rekli još i to, da treba umesto kažnjavanja što više pronicati u uzroke neželjenog ponašanja dece. Pri tome treba sagledati da li je možda detetu dosadno (ako ga ne puštamo da se igra sa drugom decom, a mi smo ga zapostavili), da li ga previše ne grdimo, da li je možda situacija u kući nesnosna (napetost i nervoze) pa dete zbog toga protestu je, da li smo ga suviše zapostavili itd. Deca trebaju eho. Bez eha ona ne mogu živeti. Ona će radije trpeti svakodnevno kuđenje i kazne nego osećaj zapostavljenosti. Nije nikakvo čudo što se neka deca uključuju u asocijalne grupe, jer u njima zadovoljavaju potrebu za priznanjem i prihvatanjem od strane drugih, a što nisu mogla zadovoljiti u svojoj porodici. Zato dajemo savet roditeljima da se što više druže sa svojom decom, da ih poštuju kao ličnosti i ističu njihove dobre strane, a ne samo da ih kude i kažnjavaju.

Autor: Dr. Milan Savić

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba