Strah od mokrenja u krevetu

Pojedina deca se boje da idu na ekskurziju ili u posetu daljnjem rođaku, jer se boje ismejavanja zbog mokrenja u krevetu kojeg se ne mogu osloboditi. Da vidimo koji su to uzroci nekontrolisanog mokrenja i kako se može otkloniti.
Noćno mokrenje - strah
Voljna kontrola mokrenja zavisi od sazrevanja neuromišićnog sistema, uslovljavanja, osećajnih, društvenih i niza drugih činilaca. Dete od 15. meseca života uspeva delimično da kontroliše dnevno mokrenje, oko 18. meseca deca daju do znanja da im je rublje mokro, oko druge godine kontrolišu mokrenje danju, a krajem treće ili četvrte godine i noću. Noćna kontrola ne može biti uspostavljena pre nego što se uspostavi kontrola u toku dana. U uspostavljanju kontrole mokrenja značajnu ulogu igra obučavanje koje ne treba započinjati pre nego što dete nauči da hoda, jer je tek tada postignut stepen anatomske i neurološke zrelosti.

O enurezi (nevoljnom noćnom i dnevnom mokrenju) govorimo ako dete posle 3. ili 4. godine starosti povremeno ili stalno nevoljno ispušta mokraću u rublje. Od ove smetnje pati 4 do 10%, a po nekim autorima i 15% dece. Doduše, ona se smanjuje sa uzrastom deteta, te se u pubertetu sreće kod 0,5% devojčica i kod 1% dečaka. Noćno i dnevno mokrenje se deli na primarno i sekundarno. U primarno mokrenje spadaju sva ona dnevna i noćna nevoljna ispuštanja mokraće koja nisu ni prestala od rođenja. Sekundarno mokrenje, ili stečeno, koje je ređe, javlja se naknadno, nakon perioda »čistoće« ili »suvog«, tj. nakon već uspostavljene kontrole (to se naročito dešava posle smrti roditelja, razvoda roditelja, rađanje drugog deteta itd.). Mokrenje se može javiti izdvojeno ili udruženo sa drugim smetnjama funkcija i drugim simptomima i sindromima, smetnjama motorike (usporenim razvojem, levaštvom itd.), u okviru neuroza, psihoza itd. U svakom slučaju, kaže Nevenka Tadić, treba ga shvatiti kao simptom ili sindrom načina postojanja deteta u svetu i kao način reagovanja u okviru psihosomatskih, osećajnih i društvenih tegoba. Uzroci nevoljnog mokrenja mogu biti razni. Pre svega, treba isključiti organske uzroke, kao na primer, upalu mokraćnih puteva, šećernu bolest, epilepsiju, abnormalnosti na kičmenoj moždini itd. Najčešće se iza nevoljnog mokrenja kriju psihički uzroci (osećajni činioci), kao i pogrešan odgoj po pitanju navikavanja na čistoću. Mokrenje se naročito javlja i češće je posle većih uzbuđenja, neprijatnih doživljaja vezanih za porodične konflikte (narušeni odnosi u porodici), rođenja drugog deteta (naročito u periodu uspostavljanja kontrole mokrenja), sukobi u školi, kada je dete zaplašeno, kada treba da se odvoji od roditelja, za vreme medicinskih intervencija, odnosno u svim situacijama koje izazivaju osećajnu napetost i psihičko opterećenje. Drugim recima, nevoljno mokrenje je simptom psihičkog opterećenja deteta. Mokrenje u krevetu je preimućstvo detinjstva i ono može biti izraz nesvesnih regresivnih želja (povratak u najranije detinjstvo) kako bi se privukla briga i pažnja majke, kao i ljubav koju mu pruža negujući ga posle mokrenja. Ali može biti i način suprotstavljanja okolini, naročito majci, koja nameće krute obrasce regulisanja mokrenja ili svih drugih ponašanja. I na kraju enureza može predstavljati i depresivnu reakciju deteta (plač kroz bešiku) na gubitak voljenog objekta (smrt roditelja, razvod roditelja) ili na odbacivanje (ako je dete neželjeno ili nevoljeno). Uočeno je da su decaenuretičari češće plašljiva i imaju noćne strahove i košmare.

Enureza najčešće prestaje do puberteta i retko se održava do mladosti pa i u odraslo doba. Mokrenje u rublje je veliki problem za sve — kako za dete tako i za ukućane. Takvo se dete ne usuđuje da prenoći kod prijatelja, kao i da putuje sa školom na ekskurziju. Mnoga se deca radije odriču takvih putovanja nego da budu izložena ismejavanju u slučaju nevoljnog mokrenja. Pojedine majke opet nalaze krivicu kod sebe, tako da napetost u braku raste. Kod deteta se razvija osećaj niže vrednosti. Roditelji treba da shvate da enureza nije izraz nepristojnosti deteta već simptom jednog psihičkog opterećenja, pa stoga dete ne treba da grde, kažnjavaju i ismejavaju, jer će sve to još više pojačati smetnju. Naprotiv, roditelji moraju biti strpljivi, taktični, i treba detetu da pruže mnogo ljubavi. Preko dana treba da se što više posvete detetu (da odvoje svaki dan po dva sata za zabavu i igru s njim). Svako veće treba da mu nešto čitaju i podsticati ga da iznosi svoje osećaje i doživljaje koje je imalo tokom dana. Tako će malo po malo izići na videlo sve ono što dete tišti, pa će otklanjanjem uzroka nestati i nevoljno mokrenje.
Uz sve ove mere roditelji treba sa detetom da izvode trening povećanja funkcionalnog kapaciteta njegove mokraćne bešike. Od deteta se zahteva da svaki put kad oseti impuls za mokrenjem to saopšti majci. Tada umesto da mokri daje mu se da popije što više tečnosti (vode, mleka ili soka), a zatim se dete bodri da što duže odlaže mokrenje. Kad više nije u stanju da zadrži mokraću, dete odlazi da mokri u pripremljen sud (po mogućstvu sa mernim podeocima) kako bi se količina izlučene mokraće, odnosno povećanje volumena (zapremine) bešike moglo pratiti. Poželjno je da roditelji zajedno s detetom beleže količinu mokraće, kako bi se pratio efekat treninga.

Cilj svega ovoga je da se interval između ispuštanja mokraće što više produži i da se po mogućstvu dostignu veće količine mokraće pri svakom mokrenju (ukoliko dete ispusti veću količinu mokraće u sud, to nam je najbolji pokazatelj da se njegov funkcionalni kapacitet bešike povećao, a ujedno i garancija da će njegova bešika u toku noći moći da primi veće količine mokraće). Osim toga, očekuje se da će se postignuta voljna kontrola u budnom stanju preneti na kontrolu bešike tokom spavanja. Od deteta se može tražiti da samo vodi evidenciju količine mokraće, kao i »suvih« i »mokrih« noćiju, a što će stimulativno delovati na jačanje voljne kontrole mokrenja.

Kod deteta treba napraviti preraspodelu unošenja tečnosti u toku dana, tako što bi u poslepodnevnim časovima bio smanjen unos tečnosti, Naporedo sa dnevnim programom sprovodi se i organizovano buđenje deteta u toku noći. Decaenuretičari većinom imaju dubok san. Ona se ne probude ni pošto se umokre, a ako ih roditelji podignu ili presvlače, ona i dalje spavaju ili su bunovna, tako da se ujutru ničega ne sećaju. Zato se obavezno zahteva da dete bude potpuno razbuđeno i svesno akta mokrenja. Naime, ako roditelj podigne dete da mokri, a ono i dalje spava, onda nema nikakve razlike u mehanizmu ponašanja u odnosu na nekontrolisano mokrenje u krevet (a osim toga učvršćuie se ova loša navika). Stoga se zahteva potpuno razbuđivanje deteta. Postepeno se vreme buđenja pomera prema jutru, i to pod uslovom da se u toku dužeg vremenskog perioda (10 do 15 dana) dete nije nijednom umokrilo pre buđenja. Ako se dete do momenta buđenja već umokrilo u krevet, onda se sa buđeniem mora početi nešto ranije. Najčešće je pomeranje buđenja praćeno postepenim povećanjem funkcionalnog kapaciteta mokraćne bešike, što uz povećanu voljnu kontrolu i racionalni unos tečnosti, posle određenog perioda lečenja, omogućava da se vreme buđenja poklapa sa vremenom uobičajenim za ustajanje. Ako se dete ne umokri u toku noći, treba ga pohvaliti, pomilovati, a ponekad i nagraditi.

Kao pomoćne metode lečenja mogu se uvesti medikamenti, zatim specijalni alarmni sistemi (specijalan madrac obložen folijom koja je povezana strujnim kolom sa jednim zvonom, te ako dete pusti i jednu kap mokraće, uspostavlja se strujno kolo sa zvonom koje se aktivira i budi dete), autogeni trening itd. Ako se uprkos svih ovih mera stanje ne popravi, a pri tome dete veoma pati, potrebno je sa detetom obaviti psihoterapiju, s tim da se obavezno uključe i roditelji (tzv. porodična terapija), kako bi se otkrio pravi osećajni činilac odnosno uzrok nevoljnog mokrenja.

Na kraju bi istakli još i to da pojedine devojčice podsvesno žele da budu kao muškarci, pa prema tome i da uriniraju kao oni. Preko dana mogu one ovu svoju želju obuzdati, ali tokom spavanja sanjaju da su muškarci i da uriniraju kao oni.

Ako se dete kažnjava, mokrenje neće prestati, već će se dete bojati da zaspi, jer ukoliko se umokri, zna da će ga čekati kazna.

Autor: Dr. Milan Savić

0 komentara:

Prijavite se za newsletter

Budite u toku kad objavimo nove savete za mame i njihove najmilije.