Strahovi prouzrokovani gledanjem televizije

Neosporno je da televizija ima i pozitivan uticaj na ličnost deteta, ali ponekad i negativan, jer se televizija ne upotrebljava razumno (deca previše gledaju televizijski Strahovi prouzrokovani gledanjem televizije program) i što su emisije prepune scena nasilja, užasa i strave.

Ispitivanja u SAD su pokazala da već dvogodišnjaci dnevno provode pred televizijom oko 2,5 sata, a trogodišnjaci oko 3,5 sata. Već jaslice, a da ne govorimo o dečjim vrtićima, poseduju TV aparate za svoje mališane. U jednoj porodici dnevno radi televizor prosečno oko 6,5 sati. U Zapadnoj Nemačkoj članovi jedne porodice provedu zajedno pred ekranom prosečno 61% slobodnog vremena. Televizor je, zaista najveći proždrljivac slobodnog vremena savremenog čoveka. Život porodice se sve više upravlja prema TV programu. Deca se malo kreću i igraju u prirodi, pa nije čudno što se sve to negativno odražava na njihovo zdravlje.

Scene užasa, straha i nasilja dominiraju na televizijskom ekranu. Tako se na televiziji u SAD prikazuje nasilje u više od dve trećine celokupnog programa. Jedan sedamnaestogodišnjak je već u proseku prisustvovao scenama 18.000 ubistava. Ovo prikazivanje nasilja je prisutno i u bioskopima, stripovima i u mnogim drugim sredstvima javnog informisanja. Deca sačinjavaju 1/4 do 1/3 svih gledalaca u bioskopima, a samo mali deo repertoara je namenjen i prikladan njima.

Scene nasilja, užasa i strave deluju daleko jače na decu nego na odrasle, jer se deca veoma uživljavaju i unose u likove i njihove sudbine, a osim toga deca prihvataju događaje na ekranu kao suštu istinu. Dok su autori dobrih bajki vodili računa da se čak pri opisu zločina i kazni krv i ne spominje, dotle se na TV ekranima zločin prikazuju do u detalje. Stoga dete može doživeti užasan strah, pa poneko počinje i da muca (ako je samo gledalo program).

Pojedina deca su posle neke emisije puna strahova, boje se da idu na spavanje, loše spavaju, imaju košmarske snove i noćne more, bude se i ne mogu ponovo zaspati. Deca koja previše gledaju nasilje na televiziji su živčano preopterećena, nervozna, agresivna i ne mogu da se koncentrišu (ovo utiče na uspeh u školi), a kod pojedinaca se javljaju i telesne smetnje (na primer, glavobolja). Osim toga, ona su strašljivija nego deca koja retko sede pred ekranom ili koja ne gledaju kriminalističke filmove i filmove strave i užasa. Budući da razbojnici u scenama neometano napadaju, to nije ni čudno što se mnoga deca osećaju nesigurnom u sopstvenom domu i što su puna prisilnih strahova. Jedna četvrtina predškolske dece ispoljavaju osećaj velike zabrinutosti i straha jednu ili dve noći posle gledanja nekog pustolovnog ili sličnog filma.

Postavlja se pitanje da li gledanje nasilja na televiziji pojačava ili aktivira agresivno ponašanje kod gledalaca, ili pak dolazi do redukcije agresivnosti? Dok je Platon tvrdio da su »strašni« komadi opasni za gledaoce, dotle Aristotel (a kasnije i Frojd) tvrdi da takva iskustva mogu predstavljati mogućnost za pražnjenje (oslobađanje) od svih potisnutih ili neiskazanih osećanja, pa se čovek posle toga oseća daleko manje agresivan. Danas (iako još traje diskusija) sve više preovladava mišljenje da nasilje na ekranu, ipak, pojačava i aktivira agresivnost gledalaca.

Doduše, ovaj uticaj je veći na osobe koje su iz raznoraznih razloga već sklone nasilju i kriminalu. Koliko će biti uticaj, zavisi i od toga da li u porodici vladaju skladni, odnosi, u kakvom se već psihičkom stanju nalazi dete, koliko se dešava nasilje u sredini u kojoj dete živi itd. Uticaj je naročito veliki na nezrele i nestabilne osobe, a posebno na mlade osobe koje nisu dostigle svoj puni razvoj, a sklone su da oponašaju »junake« na ekranu, zatim na decu koja se osećaju usamljena i koja su uverena da se za njih niko ne brine, dok daleko manje na decu koja žive u skladnoj porodici i koja imaju roditelje kojima slobodno mogu reći sve što osećaju i doživljavaju. Pojedine mlade osobe su počinile zločin samo zbog toga što su bile podvrgnute »ispiranju mozga« gledanjem neke televizijske serije koja je bila krcata nasiljem. Jedan filmski radnik kaže da je brojao ubistva koja su počinili »dobri« i »loši« u snimljenim filmovima da je ustanovio da su »dobri« ubili mnogo više ljudi nego njihovi protivnici. Dalje, televizijski krimići utiču na decu da veruju da smrt nije ništa naročito i da je povući oroz na pištolju isto što i ubiti muhu.

Gledanjem nasilja na televiziji čovek postaje vremenom toliko neosetljiv, odnosno navikne se na nasilje kao normalnu pojavu, te gubi sposobnost da reaguje protiv njega. Krajnji ishod je potpuna ravnodušnost koja, u stvari, znači da je navikavanje na nasilje ozbiljan oblik dehumanizacije (na žalost, sve prisutniji u savremenom životu). Tako, čak, i neka veoma osetljiva osoba koja je u početku sa strahom i gnušanjem gledala scene nasilja, na kraju toliko ogugli da u tome čak uživa.

Ne zalažemo se za potpuno izbacivanje nasilja u sredstvima javnog informisanja, jer to ne bi bilo razumno i poželjno, pošto time ne bi radikalno rešili problem nasilja koji je prisutan u stvarnom životu savremenog čoveka, ali preterano nuđenje nasilja kao razonode treba, svakako, osuditi, a pogotovo što mnoge scene upućuju poruku da je nasilje dobar način rešavanja problema i postizanja određenih ciljeva. Naročito negativno deluje na mlade nasilje koje nije kažnjeno, a pogotovo ako je ma na koji način nagrađeno. Iz ovog bi izuzeli nasilje koje je upereno u cilju rušenja nekog tiranskog režima (kao i oslobodilačke pravedne ratove), jer izgleda da je ponekad samo tako moguće ostvariti pravdu.

Televizija ne bi smela da bude sredstvo za gubljenje vremena. Dete staro 4 do 5 godina trebalo bi televiziju da gleda najviše 3/4 sata dnevno. Decu treba što više podsticati da se igraju i kreću u prirodi, kao i da se bave sportom. Roditelji bi trebali da se što više druže i igraju s decom. Decu treba od malih nogu usmeravati na dobre slikovnice i čitanke. Sve će ovo uticati da deca ne budu preterano zainteresovana televizijom. Preteranom gledanju televizije su sklona, pre svega, deca koja su usamljena, koja osećaju dosadu i koja gledajući TV program žele da pobegnu od tuge, razočarenja i ljutnje. Stoga detetu treba pružiti emotivnu toplinu i družiti se s njim, kako televizija ne bi postala dadilja ili zamena za majku.

Autor: Dr. Milan Savić

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba