Anoreksija nervoza

Često se spominje da sve više dece oboljeva od anoreksije nervoze, poremećaja za koji se smatralo da je karakterističan za adolescentno doba. Anoreksija nervoza - poremećaj ishrane kod dece Poremećaji ishrane nalaze se na granici između psihe i tela, emocija i ponašanja. Zna se da u njihovom nastanku učestvuje niz somatskih, psiholoških i socijalnih faktora, a neki od njih nisu još dovoljno istraženi. Sa psihodinamskog gledišta nastanak poremećaja u dečijem dobu je zbunjujući, budući da nedostaju individualni psihološki faktori vezani za razvoj tela i seksualnosti. Posebno brine dečija rana svesnost o socijalno poželjnoj mršavosti i njenom uticaju na prihvaćenost u društvu vršnjaka.

Pitanje je jesu li simptomi anoreksije u dečijem dobu istovetni onima koji određuju anoreksiju nervozu kod adolestentkinja i mora li se u lečenju razmišljati o specifičnom i detetu prilagođenom pristupu. Osim što se poremećaji ishrane češće dijagnosticiraju kod dece i među adolescentima je dokazan sve raniji nastup poremećaja. Pod nastupom u detinjstvu podrazumevamo poremećaj nastao pre četrnaeste godine života. Poznato je da se od ranog dečijeg doba mogu javljati različiti problemi povezani sa ishranom i zato valja razlikovati pravu anoreksiju nervozu od poremećaja ishrane i izbirljivosti kod dece. Ovde se nećemo baviti anoreksijom dojenačke dobi nastalom na osnovi poremećaja rane interakcije majka-dete. Spomenućemo samo razlike između anoreksije nervoze i sličnih poremećaja u detinjstvu navodeći njihove karakteristike.

Emocionalni poremećaj izbegavanja hrane je poremećaj kod dece koja imaju neke simptome slične kao u anoreksiji, ali ne ispunjavaju sve kriterijume za tu dijagnostičku kategoriju. Uz ograničenja u uzimanju hrane deca ponekad razviju fobične ili opsesivno-kompulzivne simptome, odbijaju odlazak u školu i postaju depresivna. Ono što nedostaje i razlikuje ovaj poremećaj od anoreksije je nedostatak poremećenog doživljaja tela i nema straha od debljanja.

Odbijanje hrane se javlja kod dece koja nisu opterećena kalorijama i vitkom linijom. Selektivno i povremeno izbegavaju neku hranu dok istovremeno nemaju nikakvih problema sa uzimanjem druge hrane tako da je problem više vezan za ponašanje i porodičnu dinamiku. Vitalno ne ugrožava dete i s vremenom nestaje.

Sindrom sveobuhvatnog odbijanja
Deca izbegavaju ili odbijaju jesti, piti, hodati, govoriti i raditi bilo šta za sebe. Zauzimaju fetalni položaj i ne daju glas od sebe, a kad ih se pokuša hraniti pokazuju jaki strah ili ljutnju. Poremećaj se ne uklapa u postojeće dijagnostičke kategorije i smatra se da najčešće nastaje kod seksualno zlostavljane dece kao oblik posttraumatskog stresnog poremećaja.

Pika je neobičan poremećaj koji je povezan sa hranjenjem i može se javiti u dečijem dobu, ali i kod odraslih osoba. Ime je dobio po latinskom nazivu za svraku budući da se ta pticu povezuje sa neselektivnim proždiranjem za nju jestivih i nejestivih stvari. Kod dece je reč o upornoj, prisilnoj žudnji za nejestivim stvarima. Deca mogu jesti zemlju, glinu, kredu, stiropor, otpatke od cigareta i drugo. Ovaj je poremećaj karakterističan za osobe koje pate od razvojnih poremećaja uključujući mentalnu retardaciju i autizam, pa i kod osoba sa oštećenjem mozga. Međutim, u nekih se osoba javlja žudnja za specifičnim stvarima povezana sa deficitima u ishrani (nedostatak željeza, cinka, ili kalcijima). Zbog opasnosti od unošenja u telo otrovnih ili štetnih stvari potrebno ih je ukloniti van dečijeg domašaja i paziti na njihovu zdravu ishranu.

Selektivna ishrana je pojava kad dete jede samo dva ili tri tipa hrane naprimer čips ili kokice, često su to proizvodi koji sadrže ugljenehidrate pa deca ne odstupaju u težini, međutim, njihovo ponašanje zabrinjava roditelje.

Gubitak apetita kao posledica depresije može biti teško razlikovati od anoreksije nervoze, posebno zbog toga što su to često povezani poremećaji. Ipak, najčešće se depresivnost opisuje u adolescentnom dobu. Najranije su opisana deca sa anoreksijom nervozom u dobu od sedam godina. Treba napomenuti da je uglavnom reč o anoreksiji, jer bulimija nervoza baš retko nastupa pre četrnaeste godine. Incidencija dečije anoreksije je malo poznata tek posle devedesetih godina prošlog veka zabeležen je nagli porast broja dece dovedene na lečenje. Ostalo je nejasno koliko je na tu činjenicu uticalo bolje poznavanje problema, ili se zaista poremećaj proširio među decom. Zanimljivo je da je kod dece mnogo više obolelih dečaka, za razliku od adolescentnog doba kad je 95% obolelih ženskog pola. Uz slične simptome kao i kod adolestentkinja deca često dolaze na lečenje u lošem somatskom stanju jake izmršavjelosti. Ona nastaje brzo, a zbog nedostatka masnog tkiva kod deteta već petnaestpostotni gubitak telesne težine može se smatrati dovoljnim za dijagnozu i opasnim.
Deca se često žale na fizičke tegobe kao što su mučnina, bolovi u stomaku, nadutost ili otežano gutanje. Zanimljivo je da ponekad vrlo vešto i uspešno prikrivaju izbegavanje hrane, a zaokupljenost vitkošću, koja je prisutna već u vrlo ranom dobu obično poriču ili skrivaju. Iako je povraćanje i korišćenje laksativa retko kod dece, ona ih takođe veoma vešto prikrivaju.

U etiologiji anoreksije bitni su biološki, psihološki i socijalni faktori. Ona je međutim, do danas tek delomično istražena. Etiologija dečije anoreksije nervoze je takođe nedovoljno poznata pa iako se danas istražuje njena biološka podloga od genetske do neurofiziološke, psihodinamski aspekti su nam još uvek razumljiviji od nalaza da je smanjen protok krvi u temporalnom režnju koji su Gordon i Lask utvrdili već 1998. godine.

Tehnološka dostignuća u medicini donose nova znanja o funkciji mozga, a poremećaji ishrane su u novije vreme intenzivno istraživani. Koristeći se novom tehnologijom funkcionalne tomografije mozga moguće je dokazati povezanost pojedinih simptoma anoreksije nervoze tokom bolesti i nakon oporavka i promena u regionalnom protoku krvi u pojedinim delovima mozga.
Kod rano nastalih anoreksija dokazano je da postoji disfunkcija u limbičkom sistemu (Limbički sistem obavija moždano stablo i nalazi se ispod moždane kore) kao i značajna povezanost između jednostranog smanjenja protoka krvi u temporalnom režnju i oštećenih vidno-prostornih sposobnosti, kao i vizualne memorije i povećane brzine obrade informacija. Sve se bolje razume metabolizam serotonina u poremećajima ishrane, pa iako do sada nije bilo pouzdanih podataka o uspešnosti psihofarmaka u poslednje vreme se sve više istražuju pozitivni učinci atipičnih antipsihotika.
Ovo poslednje ne začuđuje, jer se u proučavanju anoreksije opet i ponovno javljaju razmišljanja o bliskosti ovog poremećaja I psihoza.
Još bi trebalo spomenuti niz istraživanja koja su dokazala da je statistički značajno veći rizik razvoja poremećaja ishrane kod osoba
čije su majke imale specifične oblike komplikacija u trudnoći (spominje se anemija, dijabetes, preeklampsija, infarkti placente) što može ukazivati na poremećaj neurorazvoja u patogenezi poremećaja ishrane.

Problemi dijagnostike
Uzimajući u obzir specifičnosti telesnog razvoja u detinjstvu i postojeće kriterijume za dijagnostiku anoreksije nervoze kod adolescenata i odraslih stručnjaci najpoznatije londonske dečje klinike Great Ormond Street Hospital for Sick Children su izradili posebnu listu simptoma po kojima se dijagnostikuje nastup anoreksije u dečijem dobu.
Oni navode sledće simptome:
1. utvrđeno izbjegavanje hrane,
2. gubitak na težini ili neuspeh u postizanju težine u razdoblju adolescentnog razvoja (od 10 do 14 godina) u nepostojanju bilo kakve fizičke ili druge psihičke bolesti.
3. dva ili više od navedenih simptoma: zaokupljenost telesnom težinom, zaokupljenost unosom kalorija, poremećaj u doživljaju tela, strah od debljanja, samoizazvano povraćanje, intenzivno vežbanje, čišćenje-korištenje laksativa.

Autor: Vesna Vidović
Izvor: www.pedijatrijadanas.com

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba