Fizičko vaspitanje i emotivno stanje deteta

Kao diplomirani strukovni vaspitač, kao neko ko je dosta Fizičko vaspitanje i emotivno stanje deteta vremena proveo sa decom, pa i kao osoba koja je sama prolazila kroz sve to, daću sebi za pravo da pišem o tome koliko je nastava fizičkog vaspitanja prilagođena svakom detetu, individualno. Napraviću mali osvrt i na svoj lični doživljaj a isto tako opisati iskustva dece sa kojom sam ja radila.

Kada se priča o fizičkom vaspitanju danas, glavna tema je ta kako današnja deca znaju samo da igraju igrice pred kompjuterom, kako su svi pogrbljeni, gojazni i izbegavaju časove fizičkog vaspitanja. Tema koja zauzima drugo mesto je nedovoljna angažovanost nastavnika fizičkog. Mnogi znaju da primete šta je sve to što im se ne sviđa, mnogi znaju da upere prstom u dete koje se apsolutno ne bavi fizičkim aktivnostima, a niko nije pokušao da nađe pravo rešenje.

Nastavnici često pod pritiskom roditelja i nadležnih krenu u akciju oživljavanja nastave fizičkog tako što decu, posle mesec dana smejanja u svlačionicama, izvedu na trčanje, rade vežbe i zahtevaju od njih raznorazne spretnosi i sposobnosti. Kada se prisetim ovih dana, poželim da sam ja bila učenica koja je imala lekarsku potvrdu da su joj striktno zabranjeni časovi fizičkog vaspitanja.

Zvuči strašno, ali sam se baš tako osećala i tek sam kasnije shvatila da nisam jedina na ovom svetu. Možda sam bila sjajna na času muzičkog, ali fizičko vapsitanje bila je moja slaba tačka i baš zbog ovog nametnutnog, neprilagođenog programa imala sam strah da bilo šta i pokušam da uradim. Moje samopuzdanje bilo je u potpunosti uništeno na ovim časovima, ali moja je sreća što sam pronašla neku aktivnost u kojoj se osećam prijatno i koja mi ide od ruke, kao folklor, ples, sportski aerobik i slično. No, dešava se da neka deca u potpunosti potonu u sebe jer ne mogu da urade ono što i druga deca mogu.

Nikada neću zaboraviti čas fizičkog u jednom vrtiću, kada sam morala da držim jednu devojčicu dok se penjala uz ribstol i plakala, jer se plaši. To je sigurno u meni probudilo veliko saosećanje i želju da nešto pokušam da promenim ili bar da pišem o tome. Nastavnici nemaju uvek obzira prema deci. Ne traže način da im pomognu nego ih jednostavno primoravaju na propisan program, želeći im najbolje, svakako. Đak sebi ponekad ne može da dozvoli slabu ocenu iz fizičkog i hodaće kako zna i ume po onoj visokoj gredi sa svojim viškom kilograma, strahom ili bilo kojom drugom preprekom koju ima, uz podrugljive komentare svojih drugara i lupanje srca. Samo da se uklopi u program.

Da li smo zaista svi rođeni i sposobni da hodamo po toj visokoj gredi? Da li je hodanje po toj gredi od životnog značaja za naš budući život? Naravno da nije, a kome jeste radiće to sa velikim uživanjem i zadovoljstvom. Da li je fizička aktivnost bitna za svakog od nas? Naravno da jeste, svako bi trebao da bavi fizičkim aktivnostima, onoliko koliko je to u njegovoj mogućnosti. Nisam neko ko može da promeni program fizičkog vaspitanja, ali imam puno pravo da napišem svoje mišljenje i predloge. Prvo što bi mnogi rekli na predlog da se nešto promeni i da se zadovolji potreba svakog deteta, bilo bi to da je nemoguće, neizvodljivo, da su uslovi rada veoma loši. Realno gledano, ako imamo salu možemo da održimo sasvim pristojan čas, a koliko sam upoznata svaka sala je pristojno opremljena bar osnovnim spravama za fizičko vaspitanje. Moj savet svim nastavnicima je da osmisle čas na kojem će se svako dete osetiti prijatno i prihvaćeno. Ponoviću opet da nisam stručna za to ali moja osnovna ideja bi izgledala ovako.

Prvo bih organizovala jedan informativni razgovor sa decom o tome koje su to fizičke aktivnosti u kojima se dobro snalaze, šta bi ih usrećilo da radimo na časovima i nakon razgovora osmislili bismo neki program na određeno vreme. Neka čas počne nekom zajedničkom aktivnošću, hodanje na prstima, petama, skakutanje, brzo hodanje i trčanje.

Zatim vežbe zagrevanja celog tela koje mogu biti organizovane tako da svaki čas drži neko drugo dete, na taj način će svi zaslužiti svoju ocenu i aktivno učestvovati u nastavi, bez straha i bilo kakvog pritiska. Kada se zagrejemo svako će se baviti nekom aktivnošću, koje smo prethodno utvrdili. Jedna grupa će sigurno glasati za neku zajedničku aktivnost (košarka, fudbal, odbojka), jedna grupa će želeti da radi vežbe istezanja, jedna grupa će preskakati vijače, jedna grupa će hodati po gredi i slično. Sala ima dovoljno prostora da svaka grupa sebi nađe mesto.

Posle ovih aktivnosti, osmislila bih sa decom igru koja je laka i zanimljiva, koja zahteva manje napora i na taj način vraća njihov puls u normalne okvire i vrednosti. Ovo je zaista jednostavna ideja koju imam, koju treba u potpunosti razraditi, uskladiti sa programom, prilagoditi svima, ali moja najveća želja je bila da deca zavole ovaj čas, da se osećaju prijatno i da ih ništa ne prečava u bavljenju fizičkim aktivnostima.Mnogi će reći da ovo nije dovoljno, ali jedna zanimljiva poslovica kaže „Iako idete samo u laganu šetnju i dalje prestižete sve one koji sede u foteljama“.

Smatram da bi individualni pristup detetu omogućio njihovo lično izražavanje, veću zainteresovanost za sport, sigurna sam da bi svako dete sebe pronašlo u nekoj aktivnosti. Ovo što sam napisala je zaista mali korak, tihi glas koji se neće daleko čuti, ali biću srećna da bar jedan roditelj svom detetu kaže da nije jedino koje nešto ne može da uradi, da će se potruditi više oko njehovih afiniteta i zajedničkim snagama pronaći ono što ga interesuje, jer svako ima puno pravo da se bavi sportom, na bilo koji način.

Autor: O. G. / Saradnik portala MamaiBeba

Kompletan asortiman proizvoda namenjen bebama možete pogledati i poručiti u našoj internet prodavnici Mama i Beba